• Zakon o upravljanju otpadom zabranjuje i strogo kažnjava paljenje i nekontrolisano bacanje vune!
• Ovce se moraju jednom godišnje šišati. Njihovo šišanje po jednoj ovci vlasnika košta oko 400 dinara. Posle šišanja od jedne ovce se dobija oko tri do četiri kilograma vune. Vlasnici ovaca još uvek neznaju šta da rade sa vunom.  Na zalihama imaju vumne od poslednjih pet godina.  Niko neće da je kupi. Netreba mu ni na poklon! 
• I sad posle obilaska vlasnika ovaca po Srbiji, i višedecenijskog prepričavanja o mukama onih koji imaju vunu, i šta da rade sa njom, kao da se pojavilo svetlo na kraju tunela!
• Na Beogradskom sajmu, početkom decembra 2025. godine, vlasnik novosadske firme ,,Agroprofit’’ Čedomir Keco, predstavio je projekat u kome se predlaže da se od vune proizvodi biološki vredno organsko đubrivo. To treba da bude rešenje višedecenijskog proble, šta da se radi sa vunhjoim u Srbiji i eks Jugoslaviji  posle šišanja 1,7 miliona grla ovaca!

Branislav GULAn

Vuna dobija kupca!?

U našim današnjim uslovima u Srbiji, ovce se uglavnom koriste za proizvodnju mesa i vune. Ali, nekad se i od vune dobro zarađivalo, a danas ona nikom čak ni da je poklonite džabe nije potrebna! Vuna se na ovcama striže jednom godišnje, a nastupom toplijeg vremena obično maja ili juna. Vuna je bila nekad među neprevaziđenim i vćim sirovinama tekstilne industrije u Jugoslaviji.  U agraru Srbije ovčarstvo je danas jedina grana koja nema pad proizvodnje, prema Strategiji proizvodnje donetoj 2014. godine, a čija validnost ističe 31. jula 2024. godine. Već decenijama u torovima ovaca u Sribji broj ovog blaga se kreće više od 1,7 miliona grla! 

U agraru Srbije jeidno se povećava broj ovaca. Sad ih u torovima ima više od 1,7 miliona grla. Iako uzgajivači ovaca u Srbiji imaju dvostruko manja stada nego nekada oni polovinu proizvedene vune ne uspevaju da prodaju. Stručnjaci ovcu gaje zbog mesa, jer je to put brze zarade.  Od vune nema vajde, tvrde stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem! 

 Stočari imaju stada ovaca i kažu da bacaju vunu! Jedan od njih je Svetozar Toza Murgaški sa Čeneja kod Novog Sada, koji ima stado od 400 pa do 700 ovaca. On kaže niko neće da otkupi vunu. Ističe da je skladišti, baca, poklanja ali niko neće da je uzme. Vuna je bila toliko jeftina da se transport do otkupnog mesta nije isplatio. Nekad mi je i žao da je bacim pa je spakujem u džakove i ostavim. Čeka bolja vremena kao i sva druga proizvodnja kod malih proizvođača u agraru, a ta bolja vremena, za proizvođače hrane, nikad da stignu. Sad imamo na zalihama vunu od pet godina! 

Bez obzira na to što niko neće da kupi vunu, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom teškim dva,  tri pa i više kilogama, ovce teško preživele leto.  Za ovčijeg frizera mora da se izdvoji najmanje 350 dinara do 450 dinara po jednoj ovci. U najbolja vemena za kilogram vune dobijalo se po 30 dinara! 

Zanatčijskih radnji koje su češljale i drndale vunu za ručne radove, gotovo da i nema, jer nema tražnje za njihovim uslugama. U selima su tkalje retkost, a pletilja je sve manje. Pored toga što je vunu teško prodati nije je lako ni baciti, iz više razloga, Ona jeste laka, ali je otporna I teško gori. Ipak stočari koji nevide drugo rešenje je pale, a oni koji to nečine zakopavaju je ili bacaju na javne I divlje deponije. 

• A, da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe pola veka! Zbog čega je ovo i ekološki  problem!

U PKS Srbije kažu da je proizvodnja vune u Srbiji neophodna, ali da je potrebna pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune. Potrebno je da se napravi strategija. Podsećaju da je sprska vuna u svetu još uvek poznata. Sve do devedesetih godina prošlog veka, do vremena ratova i sankcija, vunarska industrija Srbije izvozila je 95 odsto proizvodnje. 

• OD VIŠE STOTINA NEKADA, DANAS SE NA PRSTE JEDNE RUKE MOGU NABROJATI PREDIONICE VUNE. ONE POSTOJE SAMO U ZLATIBORSKOM KRAJU, PIROTU I DIMITROVGRADU. NAJVEĆA ,,KOSTEKS’’ DOO, IMA POSEBNU MISIJU JER PROIZVODI PREDIVO ZA PIROTSKE ĆILIME, DOMAĆE PROIZVOĐAČE TEPIHA, ALI I VUNICU ZA PLETENJE, VUNENIH JORGANA; 
• MEŠTANI NEPRISTUIPAČNIH  SELA NA PEŠTERU, pored brige kako da napoje stoku, imaju problem i šta uraditi sa vunom! Zimski kaputi ovcama smetaju leti, a posle šišanja već godinama čuvaju se na tavanima ili završe na smetištu; 
• Na pešterskoj visorivani uzgaja se oko 40.000 ovaca. Posle sezone šišanja ostane oko 80 tona vune koja stočarima zadaje glavobolju. Kupaca skoro da i nema, a vuna se gomila na tavanima;
• Za ručno šišanje jedne ovce, kažu potrebno je oko petnaestak minuta, pa je lako izračunati koliko vremena treba domaćinu za stado od 300 ili 400 ovaca. Vuna je u selima bila 10 dinara po kilogramu. To je tužno.  Mi imamo neku vunu od četiri godine. Stoji na tavanu, niko je neće. Ovce moraju da se ošišaju, jer stvarno na ovu vrućinu koja stiže one da nose to runo, isto je kao da mi nosimo kaput, kaže Edina Baltić, iz sela na Pešterkoj visoravni; 
• PEŠTERSKI KOMBINAT NEKAD JE ZAPOŠLJVAO 3.000 TKALJA. Dragocena tekstilna sirovina nekada se izvozila čak u Englesku, ali tepisi od pešterske vune krasili su i carske odaje u Turskoj;  
• ,,Pre je neko i dolazio ovde. Menjali smo vunu za kocke soli. Sad nema nikog. Ima pet godina niko se nije pojavio. Nekada je vuna bila na ceni u tu su se i pare zarađivale’’, dodaje Želimir Paunović; 
• Iako je organska vuna u svetu sve skuplja i traženija kao sirovina u proizvodnji odeće i proizvoda za domaćinstvo, runo sjeničke ovce najčešće završava na deponiji; 
• Dakle, ovaca za šišanje je uvek bilo, ali je sve manje onih koji to rade iako je tu plata oko 1.000 evra;

Iako tehnologija nije zaobišla ovaj posao pa su neki majstori ovce počeli da šišaju električnim mašinicama, Milan Marković, iz sela Gornja gorevnica kod Čačka, kaže da je jedan od retkih majstora koji svakog maja oštri svoje makaze i šiša ovce po svim selima. Imam i svoje stalne mušterije. Tokom sezone stignem da ošišam oko 500 ovaca, kaže Milan. Ali sve je manje onih koji se odlučuju za ovaj posao da biste zaradili oko 1.000 evra. Za mesec dana potrebno da imate volju za radom, oštre makaze i laku ruku. Milan ima volje da svoje znanje prenese i na druge, ali nema na koga. Makaze se naoštre jednom godišnje i one mogu da vam posluže tokom čitave sezone. Posao može lako da se savlada, a najteže od svega jeste da uhvatite ovcu i vežete je dok traje friziranje.  On ističe da se ovce i plaše električnih mašina, stvaraju im i stres i tako se unervoze. Dešava se da ih često i vrh mašinice ,,ugrize’’, pa ostaju ožiljci. Stoga je ipak najbolje raditi sa starim proverenim makazama;

Na kraju radnog dana, šišati ovce možda i nije toliko atraktivno. Kao i pojedina druga zanimanja i friziranje rasnih pasa, ali ono što je najvažnije, vezano je upravo za ovaj posao jeste činjenica da ruke često možda jesu prljave, ali obraz je uvek čist!

• POSLE DVE I PO ILI TRI DECENIJE OD KADA DRŽI VUNAVLAČARSKU RADNJU U OSEČINI MIRKO GAVRILOVIĆ NIKAD NIJE IMAO MANJE POSLA! I PORED TOGA ŠTO JE SVE VIŠE OVACA U TOROVIMA I KOLUBARSKIM SELIMA, ZA VUNU RETKO KO MARI. SVE JE MANJE PRELJA PA I VUNOVLAČARI TEŠKO DOLAZE DO ZARADE.  MIRKO ZA JAVNOST KAŽE DA JE DOŠLO VREME DA RADNJA RADI SAMO JEDAN DAN U SEDMICI!

Po njegoivim rečima od ovog posla nema više ni profita ni zarade. Kilogram uređene vune je 300 dinara, dok za bojenje treba izdvojiti još 200 dinara. Ova vunovlačara je do Ljubovije jedina u regionu! Vuna koja je pored mesa i mleka odgajivačima ovaca nekada bila dobra zarada, sad je postal breme  teret jer nemo\e da se proda,a smeta u kući. 

Godinama seljaci kada ošišaju ovce neznaju šta sa vunom! Prelja je sve manje, skoro da nema otkupljivača pa se tone ovog proizvoda bacaju ili spaljivaju. Porodice koja imaju ovce još uvek ni ove godine ne znaju šta sa vunom kada ih ošišaju. Dakle nema prerade vune u Srbiji.

• Sad se za 10 kilogram prljave vune daje se jedan kilogram, bele predene. Najtraženija je vuna od vitemberg ovaca i il de frans rase. Manje tražena vuna je od ovce pramenke. Kilogram vune u otkupu kreće se do 50 centi. Ako se nađe ino kupac!

Pustovanje vune

• Dobro je da se kaže da je više od 20 žena iz Srbije Bosne i Hercegovine uspostavilo saradnju, pa zajednički obavljaju izradu rukotvorina s drevnom tehnikom pustovanja vune. To obavljaju tokom Diplomatskog dana upriličenog u sklopu kolonije pustovanja koje se održaava u Carskoj palati u Sremskoj Mitrovici. Cilj je čuvanje korena nasleđa i tradicionalnih zanata i njihove primene. Postoji podrška EU ovom projektu. 

Dakle, zaboravljeni zanati se ponovo oživljavaju. Postoji mokra i suva tehnika pustovanja vune. Samo jedna loptica pravi se četiri sata, za ukrašavanje treba hladjenje novih uboda. Problem je što se još uvek vuna baca umesto da se koristi u kreativnoj indusrtiji. Sve to treba uklopiti u turističku ponudu. ,,Stari zanati bi’e ponovo u modi’’ iyajvo je minsitar ya Broigu o seluMilna Krkobabi[, priliko posete Narodnom muyeju u Leskovcu u sklopu proijetka ,,Leskovac – prestonica kuklture 2026. godine dodao: ,, Oni su ti koji će odoleti čak i u neviđenom naletu naletu večtačke inteligencije (AI). Sad je pravo vreme da mladi ljudi krenu da stiču znanja i veštine sofisitiranih zanatlija. Na taj način imaju šansu da obezbede sebi siguan posao i neće stahovati od budućšnosti – biće nezamenljivi.

• Prof dr Ivan Pihler sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta ističe da po statistici u Srbiji imamo 1,7 miliona ovaca, a da je o tod tog broja u Vojvodini oko 250.000 grla, uglavnom pramenke i il de frans. Imamo dosta napuštenih sela i neiskorišćenih pašnjaka u brdsko planinskim krajevima i u delovima Banata, mada u ravničarskim područjima pašnjaci nisu pravilno raspoređeni po mestima, ali ih ima dovoljno da se mogu koristiti za ispašu. Prvo se malo ponadamo kada krene izvoz, ali kratko traje. Imamo male količine jagnjadi za izvoz. Samo za jednu turu brodom jagnjadi koja su odlazila u Izrael trebalo je po 5.000 jagnjadi. Problemi su kad ih ima, to su viškovi, a kada ih treba nema ih. U Izrael su odlazila jagnjad težine 23 do 25 kilograma, a za Bliski istok težine 28 do 35 kilograma. U izvoz u EU ide krupnija jagnjad, od 40 pa do 50 kilograma.

Rast broja ovaca koje su obuhvaćene odgajivačkim programom, a koje se gaje kod nas mogu se svrstati u nekoliko grupa. Najzastupljenije su kombinovane rase ovaca trojnog sistema proizvodnje, mesa mleka i vune. Specijalizovane rase za proizvodnju mesa i rase dvojnog pravca proizvodnje mesa i vune. 

Kvalitet vune nam zavisi od nasleđenih faktora od uticaja spoljne sredine (ishrana i nege).

• Vuna se sa ovaca striže ili šiša jednom godišnje s nastupom, toplijeg vremena. Po pravilu ovce se pred jagnjenje ne šišaju. Pravilna ishrana, može uticati na povećanje prinosa vune. Ukoliko je runo zaprljano ili ima drugih nečistoća poželjno je ovce i okupati pre šišanja. Posebno je poželjno da donji delovi ovaca budu nezaprljani. Ošišanim ovcama treba osigurati topliji prostor.

Šišanje može da se obavlja: ručnim makazama i makazama na električni pogon. Ručnim makazama jedan strižač može da ošiša dnevno do 100 ovaca, dok se mašinski može ošišati i do 150 ovaca. U zavisnosti od broja ovaca koja se šišaju, odnosno, strižu, posao je najbolje obavljati u posebnim prostorijama kod većih stada, ali i kod manjeg broja grla. Ukoliko je vreme kišno strižu treba obavljati u zatvorenim ili natkrivenim prostorima. Mokro runo se ne šiša, jer se teško suši i može doći do promeaa na fizičkim osobinama vune. 

Ošišana vuna se nakon šišanja meri da se utvrdi prinos vune od svake ovce i sortira se. Razdvaja se mokro runo od runa sa ekstremiteta i posebno pakuje. Ručno se umotava, odnosno pakuje, tako da unutrašnja strana bude spolja da bi se bolje ohladilo. Prostorija gde se skladišti runo mora biti zaštićena od sunčeve svetlosti, hladna Ii promajna. Vuna sa svojim fizičkim svojstvima (finoća rastegljivost, boja, elastičnost i sjaj) daju joj mesto među  vodećim neprevaziđenim sirovinama tekstilne industrijel!

• I Miloš Duković iz Donje Bele reke kod Nove Varoši svake godine pripremi  alat za šišanje ovaca, kada je za to vreme od aprila do juna, i po pozivu kreće kroz planinska sela. Zaradu na ovčijem runu pronašao je pre dve i po decenije. Njegov alat sad je električna mašinica koja je koštala 500 evra, i ona je zamenila čuvene nožice pomoću kojih su se u ovom kraju donedavno šišala stada. U senci šumovitih gudura, pod skutom Murtenice, kilometrima udaljen od asfaltnog puta, nalazi se dom Dukovića. Vrednih časnih i poštenih gorštaka. Pored šišanja ovaca oni se bave i poljoprivreodm, uzgajaju i obrađuju malinu i krompir, imaju rukave od čijeg mleka prave planinski sir i kajmak, tove bikove, a domaćin i pored svih poslova u domaćinstvu stigne da obavlja i građevinske radove, zida, betonira, moleriše…
• Porodica Vesin iz Crepaje kod Kovačice uzgaja stado od 200 ovaca i 60 jaganjaca. Ovaj posao je izuzetno važan, jer od njega zavisi i kako će ovce kasnije napredovati. Šišanje ovaca nekada je bio veoma isplativ posao, jer je vuna bila cenjen ali i tražena i najviše se koristila u tekstilnoj industriji, a danas niko neće ni besplatno da je uzme. Vesini  kažu da godišnje dobiju po 1.600 kilograma vune A i B klase. ,,Slušao sam od starijih da se od jednog stada od 150 ovaca kada se ošiša moglo da se kupi pola hektara obradive zemlje, što je danas oko 15.000 evra. Danas to nije isplativo i mi ćemo je kao i do sada –  baciti’’, navodi Borivoje Vesin , mladi stočar iz Crepaje.  

Ilustracija: Myriams-Fotos / Pixabay.com

Krajem aprila i početkom maja, 2024. godine, zbog izuzetno visokih temperatura u Srbiji, šišanje ovaca se obavljalo ranije nego obično. To je ovčare dovelo u veliku nedoumicu i ćorsokak.  Prema poslednjem popisu u poljoprivredi Srbija je imali smo 1.702.682 ovaca.  Od toga je najveći deo u centralnoj i istočnoj Srbiji.  

• Samo za njihovo šišanje ovčari su morali da plate od 350 do 400 dianra po grlu. Odnosno, to je bilo oko 600 miliona dinara ukupno. Sa prosekom da svaka ovca u proseku daje po tri kilograma vune, a neke rase i više, računa se da se godišnje dobije više od 5.000 tona vune koju stočari zovu ,,zimska odeća’’ ovaca. 

Od raspada Jugoslavije i nestajanja domaće tekstilne industrije srpsku vunu niko neće! Neki ovčari imaju sreće da je prodaju, a većina je lageruje čekajućči bolja vremena. Nije retkost da se vuna baca na deponije, nije retkost i pored zabrane da se pali, što je zabranjeno.

Meso i sirevi kao i mleko su dagoceni proizvodi ovce, ali se vuna, iako važna nekada i koja je nekad donosila je značajan prihod, a sad se – baca! A, ovca se šišati mora!

• Primer iz Vojvodine je da se nekada vuna u njoj prerađivala i tepihe u industriji tepiha ,,Proleter’’ u Zrenjaninu. Fabrika je imala velike kotlove za pranje te sirovine. Od te vune su se dobijali tepisi ili novac. Ali, tepihare su nestale u zemlji Srbiji, prestale su da rade, a kotlovi su otišli u staro gvožđe.
• Nestače su i velike štofare u Kuli, Staroj Pazovi, Beogradu, Paraćinu, Leskovcu, Vučju…
• I ovce su se šišale, svake godine, a vlasnici su tada znali šta sa njom da rade, ali danas neznaju. Povremeno su se pojavljivali kuci kupci, odnosno nakupci iz Valjeva, Raške i drugih mesta, kilogram vune plaćali od 10 do 30 dinara po kilogramu. Ranije se ona izvozila u Rusiju, Tursku pa Bugarsku, Ali, već pola decenije ovčari iz ovčarski predsednik  Udruženja ,,Bikara’’  Kankaraš, kaže nema prodaje vune. Dok stočarstvo propada, ovčarstvo se jedino održava, a vlasnici sada imaju gubitke.I ovčarstvo jedino beleži rast. Jer, sad krajem 2025. godien u torovima u Sroibji ima više od 1.759.424  grla ovaca.! 
• Svojevremeno su zemljoradničke zadruge otkupljivale ponuđenu vunu, prodavale tekstilcima i oni opet zapošljavali radnike. Kojih je samo u Vojvodini bilo oko 30.000, a još nekoliko puta toliko  I u drugim delovima zemlje.
• Sad nema vunovlačara. Po jedna postoji u Osečini, Leskovcu, a ni one nemaju posla. Isto stanje je i u Vojvodini. Sredinom prošlog veka u Šajkašu su postojale dve vunovlačare. Analitičari beleže da je tokom 1997. godine Dušan Milošev iz okoline Kanjiže, kupio polovnu vunovlačaru da bi ispunio očevu životnu želju. Ubrzo se pokazalo da je to bilo pogrešna investicija. Jer, nije bilo onih koji su donosili opranu vunu na opranu vunu.Tek po koje domaćinstvo je donosilo vunu i bilo spremno da plati češljanje kilograma vune 300 dinara. Ni žene više ne predu vunu na preslici ili otom druženja. Nekada su se bavili rukotvorinama i stvarale dodatni prihod. Ta tradicija se tek ponegde zadržava i obnavlja, kao što udruženje žena Srbije i Bosne i Hercegovine.

Ali, veštačka vlakna su ovladala tržištem. Novac je menjao i navike ljudi, jer svaki kilogram vune za jastuke ili jorgane košta oko 1.000 dinara, a veštačka sirovian je jeftinija za pet puta.

• Stručnjaci kažu da i pored zatvaranja svih tih fabrika, vunu netreba potcenjivati jer se od nje dobija kvalitetna tkanina, poboljšava cirkulacija u ljudskom organizmu;
• Da bi vuna nestala u prirodi potrebno je pola veka! Sporo se razgrađuje, teško gori, ne podleže buđi i ne raspada se, može da bude značajan izolacioni materijal;
• Ali, i država ne pokreće, a  treba da podstakne i pokrene ove poslove, jer sami ovčari to nemogu uraditi. A, kada bi se država probudila i podstakla otkup I korišćenje vune, pokrenula bi I tekstilnu industriju, uz izvesne stimulacije otkupa vune, krenuli bi i mali pogoni pa bi se i oživelo 1.100 novih malih zadruga u selima, stvorile I otvorile bi semale fabrike tamo gde ima ovaca, vratila bi se Iitesktilna industrija, koja je bila poznata u svetu.

Nije ni svaka vuna istog kvaliteta.  

• Pramenka ima oštru i čvrstu vunu, dlaka je prava I deblja. Pa je pogodna za pletenje čarapa, priglavaka i drugih vrsta odeće; 
• Vuna od cigaje je meka i tvrda. Koristi se za pletenje džempera, jorgana, dušeka;
• Tovne rase ovaca  poput il de frans i vitembrg, imaju lepu meku vunu, ali njihova dlaka u sebi sadrži nešto više masnoće pa ju je teže prati, što je i problem; 

Velikih industrijskih pogona nema da kupuju vunu, pa gazdinstva koja poseduju stada ovaca i nemaju interesa da peru vunu. Tokom pranja vune nema korišćenja deterdženata, sve se uglavnom ručno radi. A, nema ni zainteresovanih vunovlačara da je kupuju. Da bi dlaka od ovce bila spremna za tretman u vunovlačari, potrebno je ručno čišćenje od čičaka i slame.  Dobijene rolne, nakon mašinske obrade, duge su 2,10 do 2,20, a široke oko 1,78 metara, i imaju oko tri kilograma. Otprilike toliko je potrebno materijala za izradu jorgana i dušeka.  

Ali, dok se pokreću priče o korišćenju vune, ističe se se samo da je naša vuna tražena za izradu odeće za pokretanje seoskog turizma. Sad se ponovo svi okrećemo i nadamo se da će doći Kinezi i tu da nam pomognu. Pa da im izgradnju auto puteva plaćamo sa junećim mesom i sa vunom.

Poznavaoci prilika kažu da su sredinom prošlog veka u Kinu bila poslata dva probna kontejnera sa po 20 tona vune. Ali, tamo je i velika konkurencija od proizvodjača iz Australije, Novog Zelanda  drugih zemalja sa mnogo više ovaca nego što ih ima Srbija.

Organsklo đubrivo od ovčije vune…

• I sad posle obilaska vlasnika ovaca po Srbiji, i višedecenijskog prepričavanja o mukama onih koji imaju vunu, i šta da rade sa njom, kao da se pojavilo svetlo na krajju tunela. Na Beogradskom sajmu, početkom decemba 2025. godine, vlasnik firme novosadske firme ,,Agroprofit’’ Čedomir Keco, predsavio je  projekat  u kome se predlaže da se od vune proizvodi bioloćki vredno organsko đubrivo. To treba da bude spas sa vlasnike 1,7 miliona grla ovaca  u Srbiji, ali i za vlsnike stada ovaca u eks Jugoslaviji.

Biološki vredno đubrivo od ovčije vune

Od četvrtog do sedmog decembra, beogradski Sajam bio je domaćin 19-tog Sajma etno hrane i pića. Pokazalo se da je ovo najveća smotra i izložba prerađevina tradicionalnih proizvoda, ali ove 2025. godine sa mnogo manje posetilaca nego ranije. Desetine nagrada i priznanja otišlo je kod vrednih domaćina koji su pokazali, zaista mnogo, šteta je što Sajam nije uložio više novca u obaveštavanje javnosti o ovom događaju a prodavane su ulaznice! Zadružni Savez Srbije, okupio je najviše izlagača – od proizvođača suvomesnatih proizvoda preko testenine do marketinški dobro upakovane zimnice kompota, ajvara, čvaraka.

• Vuna ima do 10 odsto azota kao i desetine važnih minerala, što reguliše upotrebu vode u biljci, što je gliste pretvaraju u humus, što sprečava puževe da oštećuju biljke, a pogotovo što vuna ovom preradom postaje korisna, dok je sada otpad koji zagađuje pašnjake, šume i reke…

Na štandu Saveza pojavio se proizvod značajan za zdravstveno-bezbednu proizvodnju povrća, voća pa i grožđa. Reč je o novom proizvodu – biološkom dugotrajnom đubrivu od ovčije vune! Da nije greška – od ovčije vune! Ovaj proizvod je izložila Stočarska zadruga iz Bujanovca, a poreklom je iz BiH – Kozarske Dubice. Uskoro će ovo đubrivo proizvoditi i Zadruga iz Bujanovca koja je sa kompanijom „Kozarsko Polje“ čiji vlasnik je Deniel Mujkanović koji se ovom proizvodnjom i ogledima bavi sedam godina i spreman je da do detalja pomogne zadruzi u Bujanovcu u realizaciji investicije.

Direktor bujanovačke Zadruge Srđan Mitrović je obavestio novinare da su u toku pripreme za ovu preradu, i da postoje objekti za mašine i magacin.  Mnogo nam znači što nas je Zadružni Savez Srbije prepoznao kao značajne partnere i što sa ovim Savezom potpisujemo sporazum o logističkoj saradnji – rekao je Mitrović.

Predsednik Združnog Saveza Srbije Nikola Mihailović je uz izraženu podršku istakao: – Ovaj projekat je po obimu mali ali izuzetno koristan. Spašavamo naš prostor od daljeg zagađenja. Investicija se uklapa u moto rada zadrugara – rad, znanje i udruživanje su naš orjentir.

Gost iz Republike Srpske Deniel Mujkanović je odgovarao na brojna pitanja posetilaca i novinara, a jedinstvena znatiželja je bila – otkud vuna kao đubrivo? Bez mnogo obrazloženja on je istakao: dovoljno je što vuna ima do 10 odsto azota, desetine kvalitetnih minerala, što reguliše upotrebu vode u biljci, što je gliste pretvaraju u humus, što sprečava puževe da oštećuju biljke… A pogotovo što vuna ovom preradom postaje korisna, dok je sada otpad koji zagađuje pašnjake, šume i reke.

Prema procesu proizvodnje za biološko đubrivo koristiće se vuna starosti do tri godine. Naime, ispitivanja su pokazala da starija vuna nema svojstva bitna za prihranu i zaštitu biljaka.

Zadružni Savez je imao i tri panel tribine: o tovnom govedarstvu sa sistemom krava tele, specijalnoj ishrani svinja i vuni kao biološkom đubrivu.(Autor je analitičar i publicista)