In memoriam; Radomir Putniković (1936-2026.)

ČUVAR SRPSKE ISTINE

• Napustio nas je Srbin koji je svoj narod branio pred britanskim parlamentom i kraljevskom kućom. Poslao im je devet i po hiljada pisama, na koje je dobijao slabe odgovore. Država Srbija ga je odlikovala, a mi ne smemo da ga zaboravimo

Piše: Marko Lopušina

        Književnik i veliki patriota Radomir Putniković preminuo u Londonu u svojoj 90 godini života. Dogodilo se to pre nekoliko dana, ali je vest o njegovoj smrti putovala čitavom srpskom dijasporom. Radomir je bio častan čovek, originalni srpski patriota, borac za pravdu koji se rvao sa velikim silama. I kad je gubio izgledao je kao da je pobeđivao.  Kremacija Radomira Putnikovića je zakazana za 14. april u Londonu.

         Rođen je u Beogradu 1936. kao sin doktora Dimitrija Putnikovića, pionira srpske pedagogije. Osnovnu i gimnaziju završio je u Smederevu, Užičkoj Požegi i Beogradu, gde je aktivno igrao košarku. Прву причу објавио је у листу Задругар, а остале у Омладини, Пионирима, Београдским новинама и Јежу. Играо је кошарку на Београдском Универзитету.

         Studirao književnost na BU i otišao (1970) na specijalizaciju u Veliku Britaniju. Bavio se promocijom jugoslovenskih i evropskih umetnika u Londonu, kojima je organizovao izložbe i predstavljanja. Postao je vlasnik galerije slika, izdavačkog preduzeća “Porthill publishers” i prava da piše istinu. 

         Pisao je o životu i mislima na život. Pisao je divne priče, romane za decu, pozorišne igre, aforizme, pripovetke i basne (“Buva koja je putovala u svet”, “Učeni moljac”, “Crv i jabuka”, “Basne”, “Gorke mrve”, “Rupa vremena”, “ Dragi Bože”.)  Bio je član Udruženja britanskih pisaca i Udruženja književnika Srbije. 

      Upoznali smo se u SAD na Kongresu srpskog ujedinjenja, konvenciji nove krovne organizacije Srba u svetu, tokom njenih konferencija u Čikagu, Klivlendu, Njujorku. Vašingtonu.  Bio je dve decenije potpredsednik Kongresa srpskog ujedinjenja iz SAD za Evropu i posebno za Veliku Britaniji. 

            Postao je srpski lobista i borac za srpsku istinu. Posao je više od 9500 pisama, poruka, predoga Birtanskom parlamentu, kraljevskoj porodici Vindzor, svetskim i engleskim političarima (Lord Karington, Dejvid Oven, Margaret Tačer, Toni Bler). Ukazivao im je na nepravdu i nasilje nad Srbima. Svako pismo je potpisivao sa poštovanjem sagovornika – “iskreno Vaš R. Putniković”. Tako je nazvao svoju knjigu o toj borbi. 

       Kada smo razgovarali o njegovim aktivnostima da visoke ličnosti iz politike upozna sa stanjem srpskog naroda na prostoru Jugoslavije, sam Radomir Putniković mi je iskreno priznao da je bio iznenađen političkim neznanjem državnih funkcionera Engleske i Amerike:

          –           Kad bih se u prvom susretu predstavio imenom, i da sam Srbin, nisu znali da li dolazim iz Češke, Slovačke ili Bugarske. A kad bih pomenuo da sam rođen u Beogradu, najčešće bi pitali da li sam Poljak. Ovo nisu bili sporadični slučajevi posle kojih bi se moglo pomisliti da sam se slučajno namerio na ljude kojima geografija i istorija nisu jača strana. Naprotiv, događalo se s istaknutim ličnostima političkog i javnog života, tako da se zaključak nametao.

          Zbog nepoznavanja istorije i osnovnih činjenica o narodima Balkana, rasla je sve više neobjektivnost i pristrasnost u odnosu na probleme koji su proizlazili iz konflikta, prvo u Sloveniji, pa u Hrvatskoj i Bosni, i naposletku s etničkim Albancima na Kosovu i Metohiji. Neobjektivno gledanje na događaje, jednostranost i pristrasnost, često ekstremni, proizveli su agresivnu politiku prema Jugoslaviji i, naposletku, doveli do demonizacije Srba kao naroda, naročito evidintne u medijima. Putniković je osetio iskonsku potrebu da svetu objasni ko su Srbi, jer se suočio sa lažima.

–          Jednu od najflagrantnijih neistina u toku građanskog rata u Jugoslaviji izrekao je Padi Ešdaun, danas lord Ešdaun. Titulu je dobio za usluge koje je učinio Forin ofisu. On je u nekoliko navrata pre NATO bombardovanja Jugoslavije tvrdio da na Kosovu ima samo pet odsto Srba. U intervjuu za BBC, 21.februara 1999. godine, dakle pred samo bombardovanje Beograda, izjavljuje da Srbija ne zaslužuje da zadrži Kosovo s obzirom da na njemu od ukupnog broja stanovnika u Pokrajini ima samo pet odsto Srba. Nekoliko meseci po dolasku NATO trupa na Kosovo i Metohiju, posle „etničkog čišćenja” Srba i drugih manjina, Komitet za izbeglice pri Ujedinjenim nacijama izdao je dokument koji navodi da je Kosovo napustilo 260.000 izbeglica – pričao mi je Radomir.  

            Pisma Radomira Putnikovića došla su do Ministarstva spoljnih poslova Ujedinjenog kraljevstva koje je shvatio da ovaj Srbin smatra da London zajedno sa Vašingtonom razara Jugoslaviju i srpski narod. To je poručio i premijeru Toni Bleru. Razgovori s Tonijem Benom često su bili u „hodu”, na demonstracijama, između dva njegova javna govora. Razgovarali su o ratu koji je vođen u Srbiji i Bosni. Posebno o umešanosti stranih sila u konflikt. Turska, Iran i Saudijska Arabija, slali su ljude, oružje i novac bosanskim muslimanima, te na ovaj način činili konflikt još težim za rešavanje.

–         Tada sam već imao iskustvo da su Englezi pragmatičan narod, da njihova spoljna politika počinje i završava se onim što je isključivo u njihovom interesu. Želeo sam pak da verujem da oni koji prave politiku u Srbiji i Bosni imaju bar obzira i skrupula. Nisam računao da veze iz prošlosti između kraljevskih porodica Vindzor i Karađorđevića, mogu da utiču na stav britanske Vlade prema Jugoslaviji. Na početku rata moglo se zaključiti da ova veza Srbima neće ništa doneti. Niko se iz kraljevske porodice Vindzor nije oglasio, nije izrečena jedna jedina reč simpatije prema proteranom srpskom narodu iz Krajine, ili u drugim prilikama. No nadao sam se, i očekivao, da će Englezi biti fer i pravedni prema srpskom narodu, ako ni zbog čega drugog onda zato što je taj narod pretrpeo ogromne žrtve ulaskom u Drugi svetski rat, što je bio strateški interes Velike Britanije. Ovako razmišljanje s moje strane pokazalo se pogrešnim – bio je iskren Putniković.

          Putniković je uspeo da Birtancima kaže istinu, ali ih nije ubedio d aprestanu da napadaju medijski i oružjem srpski narod.  Boreći se protiv laži britanskih državnika o srpskom narodu postao je žrtva tajne služne MI 5 koja ga je pratila i prisluškivala godinama. Pre sdesetak godina doselio se kući u Beograd. Oboljevao je ali se i dalje borio da makar modernim basnama kaže mladima istinu o pravom životu.

         U Srbiji je 2024. odlikovan državnom Medaljom za zasluge na Sretenje. Bio je  i aktivan do poslednjih dana. Bavi se problemom iseljavanja iz Srbije u zemlje EU i svojim zdravljem.