• Pre 90 godina ubijen je srpski kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj. Napadan je da je stvorio jugoslovenstvo, da se obogatio kao vladar, a zaboravlja se da je stvorio državu za sve Srbe na Balkanu  

Piše: Marko Lopušina

       Devetog oktobra 1934. godine u francuskom Marseju ubijen je jugoslovenski kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Ušao je u istoriju kao pobednik Balkanskih ratova i Velikog rata, kao srpski heroj i vitez, kao Ujedinitelj Srba i jugoslovenskih naroda, kao tvorac prve države za sve Srbe na Balkanu, kao prvi monarh biznismen, kao slobodni zidar i kao teški antikomunista i autokrata.   

       Preživeo je dva atentata, ali nije treći. Ubijen je jer je hteo da napravi novu balkansku državu, a da za to nije pitao evropske sile, ni komšije iz Italije. Za Srbe i Srbiju je učinio mnogo – spasao je državno nasleđe Karađorđa i tradiciju dinastije Karađorđević od propasti. Nije mogao da spase sina Petra Drugog Karađorđevića, kralja kog su iz zemlje proterali komunisti i Jugosloveni.

      Vladao je iz Beograda, a da nije bio rođeni Beograđanin. Aleksandar Prvi Karađorđević je od Beograda napravio prestonicu svih Srba sveta. Nije kriv što Srbi nisu sačuvali Jugoslaviju kao zemlju svog srpskog naroda, nego su dozvolili da je razbiju Slovenci, Hrvati i pokvareni Jugosloveni.

         Rođen je početkom decembra 1888. godine na Cetinju kao mlađi sin Petra Prvog Karađorđevića i kneginje Zorke. U savremenoj istoriji Srbije stolovao je u Beogradu kao regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije, kao regent presolonaslednik Kraljavine Srba, Hrvata i Slovenaca i kao kralj Kraljevine Jugoslavije. 

                   Kraljević Aleksandar se školovao u Švajcarskoj i Rusiji. U Beograd je došao prvi put 1903. godine na krunisanje oca Petra za kralja Srbije. Školovao se u kraljevskoj porodici i u gimnaziji u Beogradu, ali je na zahtev ruskog cara Nikolaja Romanova vraćen u Sankt Peterburg da završi Vojnu akademiju. 

        Postao je prestolonaslednik kada se njegov brat Đorđe Karađorđević 1909. odrekao trona, zbog skandala ono smrti njegovog sluge, kog je ovaj kraljević šutnuo u stomak i usmrtio. U to vreme kraljević Aleksandar se razboleo od trifusa i jedva preživeo ovu bolest. Oporavljen je naredne godine 1910.  kada je kao prestolonaslednik posetio Francusku. Aleksandar Prvi Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bio je to avion „faler dva“, koji ga je odvezao u Pariz i vratio u Beograd.    

         Srpski kralj Petar Prvi Karađorđević živeo je sa porodicom u Beogradu u kraljevskom Starom dvoru, koji se nalazio na prostoru današnjih zdanja Skupštine Grada Beograda i Predsedništva Republike Srbije. Njegov sin Aleksandar postao je regent ocu i vrhovni komandant Srpske vojske krajem juna 1914. godine, pred početak Velikog rata. Imao je tada samo 26 godina. Bio je crnomanjast, srednje visine (174 cm), vitkog stasa, sa gustom crnom kosom i brkovima. Orlovski nos i tamne oči činili su mu strogi izraz lica, što je priličilo Njegovom kraljevskom visočanstvu. 

        Sa trideset godina života regent Aleksandar je kao komandant vodio završne operacije pobede Srpske vojske sa saveznicima na Solunskom frontu i oslobađanje zemlje. U Beograd je došao kao pobednik Prvog svetskog rata sa težinom od samo 45 kg. Nastanio se u kući Krsmanovića na Terzijama. 

       Aleksandar Karađorđević je sledeći južnoslovenske ideje o ujedinjavanju naroda na Balkanu, uspeo sa kao prestolonaslednik realizuje ratni cilj Kraljevine Srbije postavljen u Nišu 1914. o ujedinjavanju Srba, Hrvata i Slovenaca.  Saglasnost su dale narodne skupštine budućih članica.  Pregovori su vođeni na Krfu 1917. i u Ženevi 1918. godine.  

           Državno ujedinjenje u jedinstveno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca proglasio je regent Aleksandar Prvi Karađorđević, u ime svog oca kralja Petra Prvog Karađorđevića 1. decembra 1918. godine. Nova država je bila ustavna monarhija sa skoro 12 miliona stanovnika, kojom je vladao kralj Petar. Službeni jezik je bio srpsko-hrvatski-slovenački, a veroispovest pravoslavna, katolička, islamska, judejska i protestanska. Za glavni grad ove kraljevine proglašen je Beograd sa 111.739 žitelja. 

           Kako je srpski narod na Balkanu doživeo Kraljevstvo SHS kao zemlju za sve Srbe sa juga Evrope regent Aleksandar je proglašen za Ujedinitelja. Godine 1920. zvanično ime nove države postalo je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, sa nadimkom Jugoslavija. Kada je kralj Petar 1921. godine preminuo sin Aleksandar Karađorđević je postao kralj ove kraljevine. Dana 3. oktobra 1929. kralj Aleksandar je državi dao novo treće ime – Kraljevina Jugoslavija.  I dalje je bio poznat kao “Aleksandar Ujedinjitelj”, ali i kao vladar svih Srba sveta i Jugoslovena.   

          U međuvremenu prestolonaslednik i kraljević Aleksandar suočio se sa mnogim državničkim, ali i privatnim problemima. Kraljevina SHS je, na primer, nasledila međunarodne dugove Srbije, Crne Gore i deo dugova Austrougarske i Turske. Ujednačavanje novca je izvršeno 1920. Tada je određeno da se austrougarske krune povuku iz opticaja menjanjem 4 krune za 1 srpski dinar. Trebalo je da se izvrši reorganizacija i modernizacija nove Jugoslovenske kraljevske vojske.              

          Glavni privatni probelm Karađorđevića je bio kako regenta Aleksandra oženiti i pripremiti da kao kralj vlada sa kraljicom. Još za vreme školovanje u Sankt Petersburgu kraljević se zaljubio u mladu rusku kneginju.

          Kao ruski đak i miljenik cara Nikolaja Romanova srpski kraljević je bio kandidat za imperatorovog zeta. Niame, kralje Petar je prilikom jedne posete caru Nikolaju razgovarao o mogućnosti da svog sina Aleksandra oženi sa velikom kneginjom Tatjanom Romanovom. Usled napada Austrougarske na Srbiju i objave rata Nemačke i Austrougarske carskoj Rusiji, planovi o venčanju regenta Aleksandra i velike kneginje Tatjane bili su odloženi do okončanja ratnih sukoba. Očekivalo se da će pobeda ruske i srpske vojske u tom ratu biti krunisana (trećim) trajnim spajanjem ruske carske porodice Romanova i srpskog kraljevskog doma Karađorđevića.

         Aleksandar i Tatjana su ostali u kontaktu sve do mučkog ubistva ruske carske porodice 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu. Na vest o ubistvu carske porodice i smrti svoje buduće supruge i srpske kraljice, regent Aleksandar je u Solunu doživeo pravi nervni slom.

           Mlad i zaljublive prirode prestolonaslednik se 1916. u Parizu tokom zvanične posete Francuskoj zagledao u lekarku Šarlot Kotijer, Opet su se videli dve godine kasnije kad aje ova lekerka došla u Beograd kao doktorica Međunarodnog Crvenog krsta. Tu se ljubav razbuktala i 1920. godine rodila se njihova vanbračna ćerka, koja je dobila prvo ime Zorka, po regentovoj majci, a potom ime Jelena. I ako monarh Aleksandar je brinuo o ćerci i njenoj majci. A njegova supruga kraljica Marija joj je slala poklone tokom života Jelene Juženidi u okuptiarnoj Francuskoj 1941. godine. Do svoje smrti 1998. vanbračna Aleksndrova ćerka je posećivala njegov grob na Oplencu.

            Kada je vladar kralj Petar Prvi Karađorđević preminuo 1921. godine njegov naslednik kralj Aleksandar imao je 34 godine. Postao je kralj bez kraljice. Zato je njegov aženidba postala važno državno pitanje. Kako je u dinastiji Karađorđević do tada bio običaj da se vladari žene Srpkinjama, zaključeno je da bi dobro bilo da kralj izabere “strankinju” i tako istovremeno “oplemeni dinastiju” i podigne međunarodni ugled države.

           Izbor je pao na pravoslavni princezu Mariju iz Rumunije. Imala je tada 22 godine i bila je jedna od najlepših i najobrazovanijih princeza tadašnje Evrope. Bila je bliska rođaka Moskve i Londona. Rođena je kao treće dete rumunskog kralja Ferdinanda. Njena baka po majci je bila sestra ruskog cara Aleksandra Trećeg, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije. Imala je nadimak Minjon, školovala se na najprestižnijim školama. Govorila je rumunski, engleski, nemački i francuski. 

         Čim je videla kralja Aleksandra na slici, princeza Marija se odlučila da bude kraljica u Beogradu. Odmah je počela da uči srpski i do trenutka polaska za Beograd već je mogla je da se sporazumeva na srpskom. Na venčanju u Sabornoj crkvi, na patrijarhovo pitanje uzima li Aleksandra za muža, Marija je na srpskom rekla: “Hoću! Da!”.

          Sto jedan topovski plotun sa Beogradske tvrđave 8. juna 1922. u 10 časova i 20 minuta najavio je glavnu svečanost venčanja. Bila je to prava raskođna kraljevska svečanost koja je ulepšala Beograd i nažalost, poslednje venčanje kralja i kraljice u Belom gradu.

            U gradskim analima je zapisano:

           “On u svečanoj đeneralskoj uniformi sa svim dekoracijama, dignute glave, vedra čela, nasmejan, a ona, sveža, veličanstvenog izgleda u beloj haljini dugoga šlepa. Na glavi joj mladenački venac od mirte usađen na drugom vencu od zlatnog tela, koji se zrakasto pruža preko šlepa. Oko vrata širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena lenta Belog orla.”

            Centralni trenutak svadbenog ceremonijala bio je sam crkveni obred u Sabornoj crkvi. Čin venčanja posle 11 časova vršio je patrijarh srpski Dimitrije, uz svešteno činodejstvo članova Svetog sinoda i12 vladika. To je posle 22 godine bilo prvo kraljevsko venčanje u Sabornoj crkvi. Bračni par, kralj Aleksandar i kraljica Marija, zaveden je u knjigu venčanih u crkvi Sv. Nikole, pri Dvoru. U izvodu iz knjige venčanih zapisani su, pored ostalih i ovi podaci: kraljica Marija, “vere pravoslavne, narodnosti rumunske”, kralj Aleksandar, “vere pravoslavne, narodnosti srpske”.

           Svadbene svečanosti su se odvijale na ulicama Beograda, u Starom dvoru i u Batajnici na poligunu Kraljevske vojske. U njima je uestvovalo oko 100.000 građana, seljaka iz Hrvatske i Slovernije, oficira i vojnika, srpski ratnici iz Velikog rata, kao i 300 zvanica na kraljevskom ručku. Kralj Aleksandar i kraljica Marija su uveče 8. juna 1922. godine otputovali u dvorac na Bledu da provedu svoje “medene dane”. 

(nastvlja se)

Lični stav 2.

SLOBODNI ZIDAR BEOGRADA

• Pre 90 godina ubijen je srpski kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj. Napadan je da je izneverio srpski naroda, a zaboravlja se da je stvorio državu za sve Srbe na Balkanu i da je kao mason izgradio srpsku prestonicu 

Piše: Marko Lopušina

         Veridba i ženidba jugoslovenskog kralja sa rumunskom princezom, imala je veliki politički značaj. Uspostavljene su i ojačane veze između jugoslovenske i rumunske dinastije, ali i sa britanskom krunom. Rođenjem trojice sinova, kraljevića Petra 1923. kraljevića Tomislava 1928. i kraljevića Andreja 1929. godine sama dinastija Karađorđević je osnažena i stabilizovana.

               Njegovo veličanstvo kralj Aleksandar Prvi Karađorđević kao vladar nasledio je kraljevinu sa siromašnim narodom, jer je država i dalje patila zbog ratnih stradanja ljudi i gradova. Trudio se da uzdigne državnu ekonomiju, ali i da izgradi Beograd. Kralj Aleksandar je bio prvi srpski vladar koji je izmenio arhitektonski lik Beograda, a time promenio je i navike žitelja jugoslovenske prestonice, koja je između dva rata imala 289.000 stanovnika.

            Gradnja Beograda hvata zamah od 1921, kada je izdato 538 dozvola za građenje, prema 81 prethodne godine. Broj ulica je porastao od 309 s kraja Velikog rata na 1.680 ulica. Centar grada izgledao je evropski, jer su ulice asfaltirane. Na to je najviše uticalo podizanje niza zgrada javne namene, kao što su fakulteti oko Kapetan Mišinog zdanja, Kolarčevog narodnog univerziteta, zgrada SANU, Univerzitetske biblioteke, kompleksa univerzitetskih klinika, Beogradskog sajma, Glavne pošte i niza drugih zgrada. Kralj je naredio rekonsturisanje Narodnog pozorišta. A za ruske prijatelje i emigrante naredio je izgranju Ruskog doma. U njemu su bili teatar, gimnazija, osnovna škola, biblioteka i dva muzeja – Muzej Nikolaja Drugog i Muzej ruske konjice. 

         Tokom 1923. je napravljen novi Generalni urbanistički plan Beograda. Tada je prvi put u beogradskoj istoriji iznet plan da se grad proširi na levu obalu Save, Veliko ratno ostrvo i na Adu Ciganliju, koja bi bila pretvorena u sportsko-rekreativnu zonu. Već tada je prostor na kome bi kasnije nastao Novi Beograd smatrano za prostor za novi grad budućnosti. Podignuti su Most kralja Aleksandra preko Save i most Kralja Petra II preko Dunava. 

            Kralj Aleksandar je za sebe i porodicu odabrao Stari dvor kao kraljevsku rezidenciju. Ovo reprezentativno zdanje na uglu Ulice kralja Milana i Ulice Dragoslava Jovanovića podigao je kralj Milan Prvi Obrenović 1884. godine. Kralj Petar se u dvor uselio 1903. ali se iselio tokom Prvog svetskog rata. Zbog stradanja u Velikom ratu Stari dvor nije funkcionisao kao kraljevska rezidencija sve do 1922. kada je Aleksandar Karađorđević naredio da se obnovi i restaurira. 

        Komisiju koja je vodila ove radove činili su predstavnici Ministarstva građevina i finansija, upravnik dvora i slikar Uroš Predić. Do aprila 1922. završena je većina radova, obnovljeni su pozlaćeni gipsani radovi na zidovima zimske bašte i u svečanoj sali, a sve prostorije opremljene su novim nameštajem, nabavljenim u Lionu i Beču. U ovom Dvoru je bila zvanična Kraljevska Rezidencija, ali je palata povremeno korišćena i u druge svrhe. Tako je ovde 1919. i 1920. godine zasedala Skupština Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U ovom Dvoru su priređivani zvanični prijemi i druge državne funkcije.    

         Naredna temeljna obnova Starog dvora usledila je tokom 1930. i 1931. pod nadzorom arhitekte uprave dvora Dragomira Tadića. Sve fasade i dekorativna plastika objekta, prvobitno izvedeni u malteru, zamenjeni su likorezačkim i ukrasnim radovima u veštačkom kamenu, koji su rađeni pod nadzorom arhitekte Svetomira Lazića. Stari dvor je teško oštećen u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine. Bombe su srušile levo krilo dvora i veliku ulaznu kapiju. Posle oslobođenja i društvenih promena koje su potom nastupile, staro dvorsko zdanje dobilo je novu namenu. 

        Izmenama nastalim tokom rekonstrukcije 1947-1949. godine, građevina je dobila ne samo novu funkciju već i potpuno novo rešenje ulazne partije i fasade prema Bulevaru kralja Aleksandra, prema projektu arhitekte Dragiše Brašovana. Prilikom ove rekonstrukcije uklonjene su i dve manje kupole sa kraljevskim krunama, a na obnovljene delove fasada nisu vraćena nekadašnja kraljevska znamenja. Rekonstrukcija i uređenje enterijera izvedeni su prema projektu arhitekte Aleksandra Đorđevića. Posebna pažnja posvećena je uređenju svečane sale koja je ukrašena novim državnim i republičkim simbolima, kao i vitražima sa temama iz Narodnooslobodilačke borbe. 

            Posle Drugog svetskog rata u zgradi Starog dvora nalazio se Prezidijum Narodne skupštine, Vlada FNRJ i Savezno izvršno veće. Od 1961. u Starom dvoru smeštena je Skupština grada Beograda. Zgrada Starog dvora je 1983. godine proglašena za spomenik kulture.

         Beogradska Saborna crkva počela je da se gradi u Beogradu u vreme vladavine kneza Miloša Obranovića, a dovršena je u vreme vladavine kralje Aleksandra Karađorđevića. Hram je dva puta bombardovan i oštećen 1862. i 1914. godine. Kralj Aleksandar je naredio i rekonstrukciju Saborne crkve i nabavku crkvenih zvona. Ova zvona su prvi put zvonila na dan venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije 1922. godine. U međuvremenu Saborna crkva je postala sedište Beogradsko-karlovačke eparhije, ali i centar verskog života SPC. 

        I prvo kraljevsko venčanje posle 1922. godine obavljeno je u ovoj crkvi 7. oktobara 2017. godine kada su brak sklopili princ Filip Karađorđević, praunuk kralja Aleksandra i princeza Danica Marinković. Bio je to veliki istorijski, društveni i kulturni događaj za Beograd, Srbiju i svet. Njih dvoje su porodici Karađorđević podarili prvu bebu kraljevske dinastije, sina Stefana, rođenog 25. februara 2018. godine u Srbiji.  

         Princ Stefan Karađorđević je kršten 15. decembra 2018. od strane Patrijarha Irineja u kapeli crkve Svetog Andreja Prvozvanog u Dvorskom kompleksu na Dedinju. Pored roditelja na krštenju su bili prisutni njegov deda po ocu; prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, njegova žena princeza Katarina Karađorđević; majka princa Filipa i baka po ocu princeza Marija da Glorija od Orleana i Braganse; princeza Ana od Burbon Dve Sicilije, krštena kuma njegovog oca princa Filipa; slikar Milan Cile Marinković, deda po majci i njegova supruga, Stefanova baka po majci Zorica Beba Marinković i Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije.

           Jugoslovenski kralj i srpski veliki Ujedinitelj za sebe i kraljevsku porodicu izgradio je Dvorski kompleks u Beogradu. Kako tvrdi danas prestolonaslednik Aleksandar Drugi Karađorđević njegov deda kralj Aleksandar Prvi je iz ličnih sredstava kupio, izgradio i održavao Kraljevski i Beli dvor u okviru kompleksa na Dedinju. Kopleks je građen na imanju od 134 hektara na Dedinju između 1924. i 1937. Glavni arhitekta je bio ruski emigrant Nikolaj Krasnov, prijatelj ruske carske porodice i član petrogradske Akademije umetnosti. Krasnov je legendarni graditelj Beograda, jer je projektovao zgrade Vlade Srbije, Ministarstva spoljnih poslova, Arhiva Srbije, Mosta kralja Aleksandra i enterijer Narodne skupštine Srbije. Uz njega je na Kraljevskom kompleksu radio ruski arhitekta Viktor Lukomski i srpski arhitekta Živojin Nikolić sa svojim timom projektanata i građevinara.

        Kraljevski dvor na Dedinju je velika i reprezentativna vila od belog kamena urađena u  srpsko-vizantijskom stilu. Prostorije u prizemlju veoma su raskošno opremljene. Kamenom popločani Svečani hol ukrašen je kopijama fresaka iz Dečana i Sopoćana. Plavi salon je opremljen u baroknom stilu, a Zlatni salon u renesansnom, kao i velika Trpezarija. U tim prostorijama mramorni stubovi nose raskošne kasetirane drvene tavanice sa bronzanim lusterima. Ove su prostorije ukrašene dragocenim slikama, škrinjama i predmetima iz kraljevske zbirke. U istom renesansnom stilu opremljene su i prostorije Velike i Male biblioteke.

         Na prvom spratu je raspoređen niz apartmana koje koristeNJ.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II, Princeza Katarina, Princ Naslednik Petar, Princ Filip i Princ Aleksandar. Kraljevski Dvor je bio dom Kralja Aleksandra I i Kralja Petra  II. Danas je to dom NJ.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra II i njegove porodice.

       Posebno mesto u kompleksu ima suteren Kraljevske palate – mesto gde su srpski kraljevi provodili slobodno vreme. U jednoj od prostorija nalazi se fontana – kopija Bahčisarajske fontane na Krimu iz istoimene pesme Aleksandra Puškina. Fontana je kraljevski mehanizam za čuvanje državnih tajni. Za fontanu postoji ključ, koji je omogućavao da voda poteče kada je fontana „otključana”. Zbog žubora vode, svako ko bi želeo da prisluškuje iz susedne prostorije mogao je da čuje samo nerazgovetan šapat. Svi poverljivi razgovori vođeni su u prostoriji sa fontanom, koja se naziva “Soba šapata”.

Tu je i salon sa bilijarskim stolom i bioskopska sala. Pretpostavlja se da je to bio prvi privatni bioskop na Balkanu. Zidovima su oslikane epizode iz epske pesme Ženidba Dušanova.

        Uz Kraljevski dvor je Dvorska kapela – privatna crkva kraljevske porodice, delo ruskog arhitekte Lukomskog. Osveštana je 1935, a posvećena je Svetom Andreju Prvozvanom, za kojeg pravoslavci veruju da je bio prvi apostol koji se pridružio Isusu Hristu. U kapeli i danas kraljevska porodica slavi slavu i sve druge verske običaje.

      Oko Dvora su podignute pergole, parkovske terase, bazeni, paviljon i koncertna terasa. Iz Dvora koji je na grebenu brda, pruža se veličanstven pogled na Dedinje, Košutnjačku šumu, Topčider i Avalu.

          Beli dvor je manji i niži od Kraljevskog dvora. Njegova izgradnja po projektu Aleksandra Đorđevića je završena 1936. godine. Gradnju Belog dvora započeo je 1934. godine, privatnim sredstvima kralj Aleksandar  sa željom da napravi rezidenciju za svoje sinove prestolonaslednika Petra Drugog, kraljevića Tomislava i kraljevića Andreja. Kralj Aleksandar nije doživeo da vidi završetak radova.  

           Izgradnju Belog dvora dovršio je knez Pavle koji je, kao veliki ljubitelj umetnosti, dvor opremio vrednim umetničkim delima. Beli dvor krase dela svetskih umetnika među kojima su slike Nikole Pusena, Fransoa Mijea, Jana Brojgela, Paola Veronezea i drugih, a tu je i portret kralja Aleksandra od Paje Jovanovića.

           Kraljevski kompleks porodice Karađorđević je od 1941. godine u vlasništvu države, koja finansira njegovo održavanje. Prestolonaslednik Aleksandar Drugi sa porodicom ga koristi od 2001. Kraljevski dvor i Beli dvor su otvoreni za narod i turiste.

          Srpski narod, prijatelji Srbije i turisti posećuju danas još jedno zdanje kralja Ujedinitelja. Alaksandar Karađorđević je podigao Spomenik Neznanom junaku na Avali. Sve je počelo tako što su stanovnici podavalskih sela, poštujući ratnu tradiciju 1922. godine na vrhu Avale podigli kameni spomenik na grobu nepoznatog srpskog ratnika iz Velikog rata. Spomenik je osvećen 1. juna 1922. godine, a potom je održan svečani pomen Neznanom junaku.. 

          Po želji kralja Aleksandra Karađorđevića i po nacrtima skulptora Ivana Meštovića na mestu porušenog starog grada Žrnova izgrađen je mermerni Mauzolej Neznanom junaku. Na Vidovdan 1934. godine kralj Aleksandar I Karađorđević je povelju o podizanju memorijala položio u temelj spomenika, koji je potom osveštan. Pri vrhu sarkofaga uklesan je natpis: „ALEKSANDAR I KRALJ JUGOSLAVIJE NEZNANOM JUNAKU“, a na suprotnoj strani godina završetka spomenika1938.

         Spomenik izgrađen od crnog mermare iz doline Neretve bio je sa statuama majki u narodnim nošnjama ujedno i memorijal srpskom i jugoslovenskom narodu. Isatoričari tvrde d aje kralj Aleksandar kao mason gradio ovaj spomenik kao svoju građevinu majstora društva slobodnih zidara. Njegovo kraljevsko veličanstvo Aleksandar Prvi Karađorđević, viteški kralj Jugoslavije nije doživeo da vidi ovaj najmonumentalniji javni spomenik na najvišoj koti Beograda. Ubijen je u francuskom Marseju 9. oktobra 1934. godine. 

        Istoričari tvrde da je kralj Aleksandar ubijen jer je planirao da stvori novu ujedinjenu balkansku državu, a da za to nije pitao evropske sile, posebno ne komšije Italijane, koji ga nisu podnosili. Za ubistvo su osumnjičene angažovane ustaše i fašisti. Drugo političko ubistvo kralja Aleksandra Ujedinjitelja izvršli su Tito, komunisti i Titovi Jugosloveni, kada su osvolili vlast i državu 1945. godine. Svi spomenici, memorijali i sva obeležja Aleksandra Prvog Karađorđevića kao monahra koji su bili na prostoru Kraljevine Jugoslavije su porušeni. Kralj Aleksandar je zbrisan sa lica zemlje i gurnut u legendu. 

        Preživela su zdanja koja su podizana njegovom masonskom i zidarskom rukom po Beogradu. I mermerni spomenik na Avali.    Mauzolej Neznanovm junaku postao je grobna zadužbina kralja Aleksandra i simbolično mesto odavanja počasti svim palim ratnicima u ratovima koje je vodio sa Srpskom vojskom i u kojima je donosio slobodu svom narodu od 1912-1918. godine. 

НА ОПЛЕНЦУ ОДАТА ПОЧАСТ КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ I НА 90. ГОДИШЊИЦУ АТЕНТАТА

Београд, 9. октобар 2024 – Данас је у Маузолеју Краљевске породице, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу, обележена 90. годишњица атентата на Њ.В. Краља Александра I. Њ.К.В. Престолонаследник Александар, Принц Наследник Филип, Принцеза Даница, Принц Михаило и Принцеза Љубица, као и Принцезе Наталија и Исидора, присуствовали су званичној државној церемонији, одајући почаст свом претку, великом владару нашег народа.

Свету Литургију и помен служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит шумадијски Г. Јован, са свештенством Епархије шумадијске. Након молитве за покој душе покојног Краља, започела је званична државна церемонија одавања почасти. Јединица Гарде Војске Србије формирала је почасни строј испред цркве, док је војни оркестар извео државну химну Србије. Његова Екселенција, Председник Владе Милош Вучевић, био је највиши представник државе на обележавању, а Њ.К.В. Престолонаследник Александар предводио је чланове Краљевске породице у полагању венаца.

Како је Престолонаследник рекао у свом обраћању: „Девет деценија је прошло од дана који је судбински утицао на даљи ток историје, не само наше земље, већ и Европе и света. Југославија је изгубила великог краља, визионара, оног који је бринуо о младој држави, која се нашла у вртлогу, под нападима и притисцима превише сила које су радиле свим срцем да је распарчају.

Мој отац, Краљ Петар II, и његова браћа, Краљевићи Томислав и Андреј, изгубили су оца када им је био најпотребнији. Моја бака, Краљица Марија, изгубила је највећу подршку и ослонац у животу. Атентат у Марсељу, као и сваки такав подли злочин, био је велика трагедија за државу, али и трагедија за нашу породицу.“

Њихове Екселенције г. Немања Старовић, Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије, г. Никола Селаковић, Министар културе, г. Дејан Ристић, Министар информисања и телекомуникација, представници Војске Србије, чланови Саветодавних тела Круне господа Драгомир Ацовић, Дарко Спасић, Владан Живуловић и Владан Гајић, г. Драган Рељић, директор Задужбине Краља Петра I на Опленцу, представници Шумадијског округа, Општине Топола, Удружења Краљевина Србија, које је под покровитељством Престолонаследника, као и бројна удружења и окупљени народ, такође су одали почаст Витешком Краљу.

„Многи кажу да су пуцњи у Марсељу били први пуцњи новог Светског рата. Мој деда је био први који је уочио опасност која је претила целом свету од екстремних идеологија које су биле у порасту. Баш као што је желео да обезбеди мир и стабилност за свој народ, да их заштити од зла које је долазило, тако је желео исто за Европу и свет.

Као велики државник, почео је да ради на остваривању тог циља, склапао савезе и залагао се за уједињени Балкан и слободу малих народа. Атентат је зауставио остварење те визије, а Краљ Александар је погинуо као прва жртва нацизма и фашизма. Велики владар је пао, али његово сећање живи.“ закључио је Њ.К.В. Престолонаследник Александар.

Након обраћања Његовог Краљевског Височанства и Његове Екселенције Премијера, њих двојица су заједно открили бисту посвећену Њ.В. Краљу Александру I, а Митрополит Јован ју је освештао. Споменик је подигнут захваљујући напорима Задужбине Краља Петра I на Опленцу. Премијер Вучевић је такође отворио и пригодну изложбу у Дому Краља Петра I.

Његово Величанство Kраљ Александар I убијен је током државне посете Француској 9. октобра 1934. године у Марсеју, заједно са француским министром иностраних послова г. Лујом Бартуом.

Био је други син Њ.В. Kраља Петра I и Принцезе Зорке, рођен у Цетињу, у Црној Гори, 16. децембра 1888. године. Kрштени кум био му је руски цар Александар II. Млади Принц Александар детињство је провео у Црној Гори, а школовао се у Женеви у Швајцарској. Школовање је наставио у Војној школи у Санкт Петербургу у Русији, а затим у Београду.

Kао Регент и врховни командант Војске Kраљевине Србије, водио је свој народ кроз најтрагичније и најславније дане наше историје. Kада је краљ Петар I умро 16. августа 1921. године, Њ.KВ Регент Александар постао је Kраљ Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а 1929. године постао је Kраљ Kраљевине Југославије.

Оженио се 1922. Њ.K.В. Принцезом Маријом од Румуније. Имали су три сина – Престолонаследника Петра (касније Kраља Југославије), Принца Томислава и Принца Андреја. Године 1929, када је држава променила име, постао је Kраљ Југославије. Много је волео свој народ и иза себе је оставио бројне задужбине.