ANALIZA , FARMI U EU I SELA U SRBIJI
Parcele su usitnjene, ima ih 19 miliona!
Gazdinstva u Srbiji
Uzrok nerazvijene poljoprivrede u Srbiji svakako nije veličina poseda, već loša agrarna politika, pa je nametanje stava da će prodajom i ukrupnjavanjem zemljišta srpska poljoprivreda procvetati u najmanju ruku neozbiljno. Kada god se zapodene priča o domaćoj poljoprivredi, neizbežno se, pre ili kasnije, svi problemi koji postoje pravdaju veličinom poseda. Naime, u javnosti se uporno forsira ideja da je jedini isplativi način bavljenja poljoprivrednom proizvodnjom što veća površina koja se obrađuje. U prilog tome stalno se plasiraju informacije kako je prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji tri puta manje nego u Evropskoj uniji, pa je logično zašto je srpska poljoprivreda tu gde jeste.
Istovremeno, često se govori i o usitnjenosti poseda, ali se nikada do kraja ne objasni da su sitan i usitnjen posed dva odvojena problema koji imaju različite posledice, ali se i rešavaju na različite načine. Pojam “sitan” odnosi se na veličinu ukupne površine koju jedno gazdinstvo obrađuje, dok “usitnjen” objašnjava da ta površina nije u jednom komadu, već se sastoji od fizički odvojenih parcela. I ma koliko ovo izgledalo kao cepidlačenje, zapravo je reč o potrebi da se selektivne informacije, koje na kraju dovode do pogrešnih zaključaka i loših zakonskih rešenja, preciznije definišu. Idemo redom.
Prvo, tačno je da je prosek gazdinstava u EU veći nego u Srbiji – prema podacima Evropske komisije, prosečna veličina gazdinstva u EU iznosi oko 15 hektara, a u Srbiji 5,44 hektara. Međutim, mnogo su bitniji podaci koji pokazuju koliko procentualno ima farmi određene veličine a oni govore da čak 49,1 odsto svih farmi u EU ima površinu manju od dva hektara, 20,2 odsto je veličine od dva do pet hektara, dok je samo oko tri odsto poseda većih od 100 hektara – pogledajte u tabeli na kraju teksta.
Istovremeno, prema podacima popisa poljoprivrede iz 2012, samo osam odsto gazdinstava u Srbiji je do dva hektara, a čak 23,6 odsto, odnosno gotovo osam puta više nego u EU, veće je od 100 hektara. Kada uporedimo ove podatke, jasno je da veličina poseda nije presudni faktor za stepen razvijenosti poljoprivrede, s obzirom na to da je na teritoriji EU gotovo 50 odsto gazdinstava manje od dva hektara, dok je u Srbiji čak 23,6 odsto gazdinstava veće od 100 hektara, a u EU samo tri odsto. Sudeći prema statističkim podacima, domaća poljoprivreda bi trebalo da bude mnogo uspešnija od one u EU.
Ono što, međutim, jeste problem sa kojim se poljoprivredni proizvođači u Srbiji suočavaju svakako je usitnjenost poseda s obzirom na to da se jedno gazdinstvo, prosečne veličine od 5,44 hektara, obično sastoji od šest odvojenih parcela, koje su često fizički udaljene jedne od drugih i različitog su kvaliteta zemljišta, što sve uvećava troškove njihove obrade. To se relativno jednostavno rešava komasacijom.
Analiza gazdinstva u Srbiji, farme u EU i njihovih veličina
Prema podacima iz Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024. godine, do 2006. komasacija je sprovedena na 1,445 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega se čak 77 odsto nalazi u Vojvodini. Doduše, to nije nikakvo čudo kada se zna da su baze podataka u katastarskim službama u katastrofalnom stanju, a i da je sam proces komasacije odgovornost lokalnih samouprava u kojima često rade nestručni kadrovi, skloni korupciji i zloupotrebi službenog položaja. Suvišno je reći da u EU taj problem ne postoji, jer se zemljišna politika, kao srž agrarne politike, tretira veoma ozbiljno, a efektivnost i efikasnost proizvodnje doživljavaju se kao faktori koji najviše utiču na profit. Polazeći upravo od efikasnosti i efektivnosti proizvodnje, treba reći da i male parcele mogu da budu isplative, ako se prihvati drugačiji pristup od onoga koji ima većina poljoprivrednika u Srbiji, a to je gajenje monokultura.
Uzrok nerazvijene poljoprivrede u Srbiji svakako nije veličina poseda, već loša agrarna politika, pa je nametanje stava da će prodajom i ukrupnjavanjem zemljišta srpska poljoprivreda procvetati, u najmanju ruku, neozbiljno.
Tačno je da su u Nemačkoj, Francuskoj i Danskoj veliki posedi zastupljeniji, ali je takođe istina da u Italiji, Grčkoj i Španiji dominiraju mala gazdinstva. Ove tri države takođe imaju veoma dobro razvijenu poljoprivredu, ali se ona zasniva na nešto drugačijem pristupu od onog u Nemačkoj ili Danskoj. Zemlje u kojima su veliki posedi dominantni neguju intenzivnu poljoprivredu sa velikim ulaganjima i velikim državnim subvencijama. Velike površine koriste se za uzgoj monokultura (kukuruz, pšenica, soja, suncokret, šećerna repa) jer to je isplativo jedino na tako velikim parcelama.
S druge strane, monokulture predstavljaju samo sirovine za stočarstvo, ili za dalju preradu, pa je isključivo fokusiranje na takvu proizvodnju najmanje isplativo, a dugoročno izuzetno narušava kvalitet zemljišta. Zato je potrebno forsirati dugoročno održivu poljoprivrednu proizvodnju koja ne iscrpljuje prirodne resurse preko njihove prirodne granice obnavljanja. Upravo tu je šansa za male poljoprivredne proizvođače.
Treba takođe ukazati i na činjenicu da u zemljama EU u kojima su veliki posedi u većini, država mnogo pažnje obraća na to da oni koji su vlasnici zemljišta ne budu istovremeno i vlasnici velikih pogona za preradu, kao i trgovinskih lanaca, jer je cilj da se samostalni poljoprivredni proizvođač sačuva, a ne da se pretvori u najamnu radnu snagu, kao što se kod nas pokušava. Takođe, gajenje monokultura spada u najintenzivnije, a samim tim i u poljoprivredne aktivnosti koje u najvećoj meri utiču na plodnost zemljišta i kvalitet životne sredine, pa je takva proizvodnja u razvijenom svetu sve skuplja, zbog ekoloških taksi.
Kod nas, zbog siromaštva, poljoprivreda nije previše razvijena, a zemljište nije ispošćeno. I umesto da te prednosti iskoristimo za razvoj organske i ekološke proizvodnje, mi smanjujemo, ili ukidamo, ekološke takse, i forsiramo intenzivnu proizvodnju! A kao šlag na tortu, dolazak velikih poljoprivrednih korporacija, koje se povlače iz EU zbog strogih ekoloških zakona, i svoju prljavu proizvodnju planiraju da izmeste u našu zemlju, najavljujemo kao veliki uspeh.
Jedini koji će od toga imati korist su oni koji te poslove sa strancima sklapaju, a Srbija će početi da gubi ono što je u ovom momentu njena sasvim realna komparativna prednost nad zemljama EU – plodna, neispošćena zemlja, idealna za organsku proizvodnju koja je u toj istoj EU i te kako tražena i još bolje plaćena. A ta organska proizvodnja je bogom dana upravo za mala gazdinstva i najjednostavniji je način da se učine profitabilnim! Međutim, da bi mala gazdinstva mogla da budu rentabilna i da podignu celu poljoprivredu, potrebna je kontinuirana edukacija farmera. Osim toga, treba podstaći udruživanje, razvoj kreditnih linija namenjenih poljoprivrednicima, izgradnju skladišta, kao i pogona za preradu i pakovanje, uz obavezno povezivanje ratarske i stočarske proizvodnje. Upravo takav pristup ima Zajednička poljoprivredna politika EU (ZPP), koja insistira na prilagođavanju realnoj situaciji.
Stela Strsoglavec
Autor je konsultant za održivi razvoj Centra za obrazovanje odraslih Educa humana
Veličina farme u EU i u Srbiji i procentualna zastupljenost
Površina (u ha) Procenat (EU) Procenat (Srbija)
2 49,1 8,0
2-5 20,2 17,3
5-10 10,9 18,0
10-20 7,5 12,7
20-30 3,0 5,4
30-50 3,0 5,9
50-100 3,0 9,1
100 3,0 23,6
izvor> agrosmart.net
Primer iz Italije – Kooperativa Melinda
Kooperativa se bavi uzgojem jabuka. Danas, 16 zadruga čine Melinda Consortium koji ima više od 5.000 članova – zadrugara. Tokom godina razvoja, Melinda je bila u mogućnosti kombinovati tradicionalnu proizvodnju sa modernim marketinškim tehnikama kako bi se bolje takmičila sa kvalitetnim proizvodima, sa prepoznatljivim identitetom i imidža na domaćem i inostranom tržištu.
Kupci su odmah prepoznali kvalitet proizvoda “Melinda Val di Non” jabuke i brigu za čovekovu okolinu povezanu sa integralnom poljoprivrednom proizvodnjom koju koriste proizvođači iz doline. Istraživanje je otkrilo da je “Melinda” najpoznatija i najčešće kupovana jabuka kao izgrađena marka (brend) u Italiji.
Svake godine, više od 300.000 tona Val di Non jabuke se bere, što predstavlja više od 60% proizvodnje jabuka iz regije Trentino, 10% italijanske proizvodnje, i 5% evropske proizvodnje. Oko četvrtine proizvodnje se izvozi. Finansijski promet Konzorcija je narastao na gotovo 200 miliona US $ godišnje.
U novije vreme, kao odgovor na zahtev kupca, Melinda lansira dva nova proizvoda: Melinda sok, čisti sok od jabuke bez dodate vode ili šećera, i Melinde Snack, koji se sastoji od kriški Golden Delicious jabuka (Zlatni delišes) iz Val di Non, koje su oguljene i očišćene, narezane i sušene.
Registracija za kolektivni žig za svoje jabuke dopušta proizvođačima Val di Non zajednički plasirati svoje proizvode i povećati prepoznatljivost proizvoda, te ih razlikovati od proizvoda svojih konkurenata, dok je u isto vreme koristi za poverenja potrošača u kvalitet jabuka koje nudi pod Melinda žigom. Udruživanje sredstava različitim zadruga im je pomoglo da prevladaju izazove povezane sa posedima male veličine i izolovanosti na tržištu. Teško su bili prepoznati kao proizvođači. Kada su osnovali zadrugu ostvarili su veću mogućnost plasmana proizvoda, a kada su osnovali konzorcijum sa 16 zadruga počeo je njihov nagli razvoj i prihod od 200 MILIONA AMERIČKIH DOLARA GODIŠNJE. Za poređenje država Srbija je izvezla svih poljoprivrednih proizvoda u Rusiju 300 miliona US dolara (voća, povrća, mesa) dok oni prihod ostvaruju samo od jabuka.
Ni sela, ni selјaka
Istraživači Geografskog instituta „Jovan Cvijić” SANU jedva da stignu da zvanično konstatuju da se neko naselјe na jednoj od tri „kritične lokacije ” u Srbiji ugasilo kad – eto nove tačke na mapi raselјenih mesta. Tako je prošlog oktobra na spisak sela bez selјaka stavlјena tačka posle šesnaestog imena, ali u međuvremenu je i Smilov Laz nedaleko od Novog Pazara ostao bez poslednjeg stanovnika, pa je i to ime nedavno stavlјeno među naselјa kojih nema više.
Ni kamen na kamenu: nekad je ovde bio Vukojevac
Marko V. Milošević, geomorfolog, radi u tročlanom timu istraživača Geografskog instituta, zajedno sa mr Milovanom Milivojevićem i mr Jelenom Ćalić i oni već četiri godine proučavaju „Spontano raselјavanje naselјa na teritoriji Republike Srbije”. Drugim rečima, nestajanje naselјa zbog iselјavanja i gašenja, na tri udarna mesta: prostoru duž administrativne linije razdvajanja centralne Srbije i Kosova i Metohije, potom oblasti Stare planine i predelima Vlasine i Krajišta.
– I ovaj pomenuti broj od 17 raselјenih seoskih naselјa je relativan s obzirom na to da u Srbiji ima još 19 sela sa manje od deset stanovnika – podseća Milošević. – Ovim statističkim podacima trebalo bi dodati i 226 sela koja imaju ispod 40 žitelјa sa prosečnom starošću većom od 60 godina.
Imajući ove podatke u vidu, u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku još prošle godine su pošli u akciju. Gde je još moguće preduzeti nešto za oživlјavanje nekih naselјa, uz stvaranje uslova za kvalitetniji život porodice, ali uz glas onih koji žive na mestima koja lagano puste. Marija Vujošević, zamenik ministra, zadužena za sektor populacione politike, kaže da je akcija usmerena ka podsticaju rađanja i upoznavanju stanja na terenu gde je stanovništva sve manje.
U posao su uklјučeni, pre svega, lјudi iz lokalnih zajednica koje su ugrožene, jer, pokušavajući da podignu kvalitet života na tim mestima, službenici Ministarstva žele da čuju i mišlјenje tamošnjeg stanovništva. Da saznaju na koji način bi država mogla da se uklјuči, pomogne tamo gde se očekuje njena pomoć i ne gube vreme i novac na neracionalne projekte. Zato su, po rečima Marije Vujošević, u akciju uklјučeni svi koji mogu da pomognu, oslonili su se na istraživanje Geografskog instituta, jer su to naučnici koji odlično poznaju stanje na terenu pošto se godinama bave krajevima koji ostaju bez stanovništva. Očekuje se da i mediji javnost podsete na ovaj problem, da zabeleže u reportažama šta se zaista zbiva po brdima i dolinama kojima meštani sve ređe hode… Već od septembra zakazana su putovanja u sela bez selјaka.
Slučaj sela Vukojevca u opštini Kuršumlija, nešto je posebno. U njemu i bukvalno nije ostao kamen na kamenu.
– Poslednji stanovnik bio je Marko Mišković, koji se kao i njegovi meštani, koji su se u poslednjih dvadeset godina preselili u Barajevo, otišao zauvek odatle. Nije mogao ni svetlo da ugasi, kako se to kaže, jer ovo selo nije nikada imalo struju, mada je nastalo negde u vreme Berlinskog kongresa, oko 1890. godine. Lokalno šumsko gazdinstvo otkupilo je zemlјu u Vukojevcu, a kuće su zbog kamena srušili oni iz okolnih sela – objašnjava Milošević.
– Tokom istraživanja imali smo problem sa lociranjem sela i uz pomoć pripadnika interventne jedinice policije, koja je obezbeđivala naše istraživanje, na kraju smo uspeli da utvrdimo gde je bio Vukojevac, s obzirom na to da je na topografskoj karti u njegovom ataru bilo ucrtano 49 kuća. Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka selјaci su prodavali svoje stambene objekte Albancima, kao građevinski materijal. Oni su sve razgradili kuće i sav materijal preneli u susedna sela podujevske opštine. Otišlo se toliko daleko da su čitavi temelјi odneti, da ne postoje više nikakvi tragovi lјudskog postojanja na tim brdima. Na terenu jedini tragovi nekadašnje naselјenosti bili su zaraslo seosko groblјe u hrastovoj šumi i red stabala šlјiva – opisuje geomorfolog Milošević predeo na kome bi i arheolozi teško utvrdili da je tu nekada bilo selo.
U već pomenutoj administrativnoj granici sa Kosovom i Metohijom ni albansko stanovništvo nije opstalo između 1999. i 2001. godine. Zbog bezbednosnog vakuuma i preostali žitelјi u Đorđevcu i Garama odselili su se kao i ono iz srpskih sela Tačevca i Rastelice. Dakle, ni visok natalitet bez još nekih bitnih ekonomskih preduslova nije dovolјan za opstanak naselјa. Jedino se u Rastelicu pre tri godine vratila jedna porodica, ali, s obzirom na to da najmlađi stanovnik ima 63 godine, sudbina ovog sela je sasvim izvesna.
– Iako smo mi naučnici koji se bave radom na terenu i proučavanjem onoga što tamo postoji, a ne predviđanjima, ipak kada se govori o budućnosti ovih prostora, o nekoj revitalizacije spontano raselјenih naselјa ne može biti ni reči. To bi podrazumevalo demografsku stabilnost, rehabilitaciju rađanja, što podrazumeva značajan priliv stanovništva u reproduktivnom periodu – podseća naš sagovornik. Ipak, ne propušta priliku da istakne da su se u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, koje je prepoznalo značaj i alarmantnost rezultata ovog istraživanja, predvođeni pomoćnikom ministra Bojanom Anđelkovićem, aktivno uklјučili u rešavanje ove problematike.
Pitamo na kraju, ipak, ako se gase tolika sela, kuda su otišli selјaci? Naš sagovornik sleže ramenima, u veće gradove nema sumnje, ali teško je reći gde s obzirom na to da se stanovništvo Srbije iz godine u godinu smanjuje. Ipak, primetno je da se u dolini Morave grade nove kuće i naselјa.
Bila jednom neka sela
Duž administrativne linije razgraničenja centralne Srbije i Kosova i Metohije u proteklih dve decenije ugašeno je šest naselјa. U opštini Preševo to su Gare, u opštini Bujanovac – Đorđevac, u okolini Vranja naselјe Plјačkovica kao i u okolini Kuršumlije: Vukojevac, Tačevac i Rastelica.
Oblast Stare planine iznad šeststo metara nadmorske visine je problematična zbog klime i vrlo niskih temperatura, pa ne čudi da su u knjaževačkoj opštini ugašena sela Repušnica i Papratna, mada ista sudbina čeka i Drvnik (pet stanovnika) i Tatrasnicu (dva stanovnika). Pred gašenjem su i Basara (žive dva čoveka), Milojkovac (petoro žitelјa) u opštini Pirot kao i Bolјev Dol (tri stanovnika) i Banjski Dol (devet stanovnika) u opštini Dimitrovgrad.
Vlasina i Krajišta ostali su bez četiri naselјa. To su Bajra u opštini Bosilegrad, Kolunice u opštini Surdulica, Ostrozuba u opštini Crna Trava kao i Javorja u ataru Vlasotince. Pred nestajanjem je i Bistrica (tri stanovnika) u opštini Crna Trava i Kozilo u opštini Vlasotince, Rajna Popović.
Kako su Francuzi spasli selo
Suočena sa masovnim odlaskom iz sela u gradove i odumiranjem niza manjih mesta, naročito u južnom delu zemlјe i naročito tokom šezdesetih godina prošlog veka, Francuska je pre par decenija donela odluku da obnovi opustela sela. Mladim bračnim parovima omogućeno je da po povolјnim cenama dobiju kuće i imanja, a država je obezbedila izgradnju puteva i telekomunikacionih veza, što je bio podstrek mladima da napuste gradove.
Jedno od rešenja za vraćanje života u sela je i imigracija, o čemu se sada razmišlјa u Španiji. Kako piše madridski „Pais”, zapadni deo ove zemlјe, na granici sa Portugalijom, opusteo je pre četrdesetak godina, kad su mladi napustili sela. Po rečima profesora Valantina Kabrera, problem je što su Španija i Portugalija „uvek živele okrenute jedna drugoj leđima, a da nije bilo pomoći EU, ova oblast bi bila pustinja”.
Sada tu postoje oblasti sa sibirskom demografijom na kojima živi četiri do pet stanovnika! Takvih naselјenih mesta, odnosno sela ima i u Srbiji.
Ako država ništa ne preduzme zbog suše, ratari ponovo na ulicama
Udruženja poljoprivrednika u Srbiji naredna dva dana održaće sastanke kako bi ocenili posledice suše i definisali kakvu pomoć očekuju od države, rekao je danas predsednik Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije Goran Filipović.
„Poljoprivrednici su očajni i ne bi im bio problem da izađu na ulice ako država ništa ne preduzme“, rekao je Filipović.
Zajednički sastanak, radi usaglašavanja stavova tog udruženja, Udruženja poljoprivrednika Subotice, Saveza udruženja poljoprivrednika Banata, Dolovačkih paora, Udruženja Banatska crnica, udruženja iz Srbobrana i Čantavira, Udruženja poljoprivrednika Aradac i Udruženja proizvođača mleka Šumadije i Pomoravlja, biće održan u jednom od gradova u Banatu.
Posle kiša neka polaj kukuruza će se ooporaviti, ali većina od 960.000 hektara neće!
Filipović je za agenciju Beta rekao da su posledice suše katastrofalne i da su mnoga domaćinstva egzistencijalno ugrožena jer neće imati prihpoda od kukuruza, soje, suncokreta i šećerne repe, pa očekuju da im država zbog elementarne nepogode ponudi neku vrstu pomoći, kao što je otpis poreza ili odlaganje kredita.
„Kukuruzima koji su ranje posejani kiša neće moći da pomogne, posebno što je u mnogim krajevima pala mala količina, u Banatu na primer svega tri litra po kvadratu, što je ništa, jer da bi se zatvorile sve pukotine u zemlji potrebno je bar 150 litara po kvadratnom metru“, rekao je Filipović.
Dodao je da je za kukuruz, koji je posejan u aprilu kiša, čak i obilna kasno došla jer ta biljka ima period od desetak dana kada se oprašuje i tada ne smeju biti previsoke temperature jer se neće oprašiti i doneti plod.
Kasnijim sortama kukuruza, kao i soji, suncokretu i šećernoj repi obilna kiša će, prema njegovim rečima, možda pomoći, a to će se videti tek za nekoliko dana, ali „do juče nije moglo da se očekuje ništa“.
On je istakao da će tim usevima biti potrebna kiša i kada budu nalivali zrno.
„Poljoprivrednici su očajni i ne bi im bio problem da izađu na ulice ako država ništa ne preduzme“, rekao je Filipović.
Vlada i Ministarstvo poljoprivrede bi, kako je ocenio, trebalo da budu svesni posledica suše i desetkovanih prinosa prolećnih useva jer neće biti dovoljno hrane za stoku, što znači da će stočari smanjivati ili gasiti farme zbog čega će hrana poskupljivati i morati da se uvozi.
Ima i lepih primera. Tako je bilo ppečetoiri godienj u Luklovskoj banjikod Kuršumlije. TAmo za sve zaposlene koji kreću u btfačnu zajednicu , a rade u s u banni, dobiaj se poklooinj – troškovi svadbe. Pr eenkolooiko godina je selo Parada dobilo i prvu mladuposle niz godina. Slavlje u selu kod Kuršumlije! JER, POSLE ČETORI DECENIJE DOŠLA JEPRVA SNAJA U SELO PARADA 2021. GODINE, a srećni mladoženja kaže: “Pre sam očekivao sedmicu na lotou, nego da se oženim”
U kuršumlijskom kraju poslednjih godina potpuno je ugašeno sedam sela, a u većini od 92, koliko ih ima u toj opštini, ostalo je uglavnom staračko stanovništvo. Ipak, u selo Paradu, na samoj administrativnoj liniji sa Kosmetom, posle četiri decenije došla je prva snaja.
Kuršumlijsko selo Parada, pre pola veka imalo je struju, vodu, put i oko 500 stanovnika. Danas u njemu živi samo porodica Ilić, RTS je posetio i pre nekoliko godina, kada je Goran rekao da je oženiti se tu jednako dobitku u igrama na sreću.
– Nisam se nadao da će to da se desi, da se oženim. Maju sam upoznao tu u banju. Malo po malo desilo se uzeli smo se i tu će da živimo i to je to. Nisam verovao da ću da se oženim. Pre bih sedmicu dobio na loto nego to – kaže Goran Ilić iz Parade.
Maja je u Lukovskoj Banji, gde je bila na odmoru, upoznala Gorana i odlučila da gradski život zameni za seosku sredinu.
– Kragujevac je ipak veliki grad i tamo sam navikla, ali zbog ljubavi sve se može i da se promeni sredina i sve, jednostavno tako sam odlučila, zavolela sam ga – priča Maja Adamović iz Kragujevca.
FOTO: RTS / SCREENSHOT
Miloš Ilić iz sela Parada nada se da će se prinoviti snaja.
– Dobiću unuka ili unuku, pa ću biti srećniji čovek još nego što sam sada – dodaje Miloš.
Ilići veruju da za njih i ostale meštane, zbog blizine Lukovske Banje dolaze bolji dani.
Boravak gostiju u netaknutoj prirodi, bogatoj zelenilom i termalnim vodama je šansa koja se ne sme propustiti.
– Svi mladi radno sposobni ljudi imaju priliku da žive i rade ovde kod nas. Ko dovede sa strane dečka ili devojku organizuje se besplatna svadba i, naravno, dobijaju posao za stalno – napominje Marko Gašić, zamenik direktora Lukovske Banje.
Među meštanima Lukovske Banje nema nezaposlenih, a završetkom novog hotela, početkom leta posao će dobiti stotinu radnika.
Mladi su budućnost Srbije!
„Ulaganje da se mladi lјudi osamostale i dobiju svoj krov nad glavom, steknu stabilan izvor egzistencije je imperativ“, izjavio je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić u Palati Srbija, nakon što je potpisano još 108 ugovora sa novim vlasnicima seoskih kuća sa okućnicom, a ukupan broj ožIvelih domaćinstava popeo se na – 3.728.
Najveća okućnica od gotovo 68 ari otišla je u prave ruke. Mladi par sa troje dece i četvrtim na putu, Svetlana Hrubik i Mario Čeh, posle podstanarskog života, u svom novom domu i na prostranom imanju u kosijerićkom selu Galovići, nameravaju da uzgajaju voće i svinje.
„Suprug je veterinarski tehničar, a ja frizer, mada smo oboje zaposleni u hladnjači u gradu. Nadamo se da ćemo sada moći da ostvarimo svoje snove o našem malom gazdinstvu, farmi svinja i uzgoju voća. Kupili smo prasiće, sadnice jagoda, malina i kupina“, rekla nam je Svetlana i dodala da je i kuća lepa, prostrana, dvorište kao stvoreno da po njemu trče mališani.
U Palati Srbija potpisano je još 108 ugovora sa novim vlasnicima seoskih kuća sa okućnicom, a ukupan broj domaćinstava kojki su dobili kuće u selu sad se popeo se na – 3.728. Najviše novih komšija stiže u sela Odžaka, Nove Crnje, Sombora i Novog Bečeja, ali će se život vratiti i u napuštene kuće Bogatića, Bolјevca, Valјeva, Trsetnika, Leskovca, kao i Knjaževca, gde stiže još jedan mladi par sa visokim obrazovanjem, koji je rešio da zameni grad za selo.
Ni mladi bračni par iz Zrenjanina, Milana i Žarko Đurkin, koji se sa jednogodišnjim Arsenijem sele u Bašaid kod Kikinde, nisu krili sreću što više ne moraju da žive u zajednici kod njegovih roditelјa. Žarko je programer, ali se bavi komercijalom i nabavkom, dok supruga studira sociologiju i nada se da će za nju posla biti čim završi fakultet.
„Već duže nas dvoje imamo ideju o mirnom seoskom životu i kuća koju smo pronašli kada je sredimo biće naša oaza spokoja. Želimo da nam deca odrastaju u zdravijem okruženju, a Zrenjanin je poput i ostalih gradova postao tesan i bučan. Imamo i okućnicu koja nije za bacanje, sadićemo, radićemo, znamo zašto i za koga. Ovo je program koji menja živote i nadam se da će još mladih i obrazovanih lјudi slediti naš primer“, rekao nam je Žarko.
U sela, širom Srbije, u 36 lokalnih smouprava, doseliće se mladi bračni parovi, pojedinci, smohrani roditelјi, veliki broj mališana. U nove domove useliće se desetak porodica sa troje i četvoro dece.
Najviše novih komšija stiže u sela Odžaka, Nove Crnje, Sombora i Novog Bečeja, ali će se život vratiti i u napuštene kuće Bogatića, Bolјevca, Valјeva, Trsetnika, Leskovca, kao i Knjaževca, gde stiže još jedan mladi par sa visokim obrazovanjem, koji je rešio da zameni grad za selo.
Ovoga puta najveća kuća od gotovo 370 kvadrata u selu Lalić kod Odžaka, pripala je Mihailu Stoliću, a najjeftinija od oko 535.000 dinara samohranoj majci u Srpskom Krsturu kod Novog Kneževca. Dobitnici kuća, ovoga puta, imaju u proseku manje od 29 godina.
Podsećamo, konkurs za dodelu seoskih kuća sa okućnicom otvoren je do 1. novembra ili do utroška sredstava, a za ovu godinu je za ove namene iz budžeta izdvojeno 750 miliona dinara, saopstava Sluzba za odnose s njavnošću inistarstva za brigu o selu. (B.GULAN)