Glad najveća svetska tragedija

Glad najveća svetska tragedija

Branislav GULAN

Svakih šest sekundi u svetu jedno dete umre od neuhranjenosti. Taj broj se sad povećava zbog poskupljenja hrane u svetu, gde se ističe da više neće ni biti jeftine hrane. Zbog toga glad i postaje najveća svetska tragedija. Inače, sve to je pogoršala loša žetva u 2010. godini jer su suše i požari opustošili petinu roda pšenice u Rusiji, jednom od najvećih svetskih izvoznika.

Cena hrane stalno je u porastu, pa se UN brinu da ne dođe do nemira, kao što je to bilo 2008. godine u tridesetak zemalja sveta. Zato se ističe da je teško poverovati da se ostvari jedan od Milenijumskih ciljeva da se procenat gladnih u svetu sa 16 smanji na deset odsto u 2015. godini.

Pošto se prognozira da će u svetu korišćenje nafte biti svedeno na minimum 2050. godine očigledno je da će poljoprivreda morati da se orijentiše na proizvodnju sa znatno manjom upotrebom nafte što će zahtevati više ljudskog rada, manje hemijskih đubriva i mehanizacije kao i delimičnu ponovnu upotrebu stočnih zaprega ali i znatno više novog znanja odnosno nauke. Dakle, bićemo prinuđeni da se okrenemo organskoj, odnosno ekološkoj poljoprivredi uz upotrebu novih znanja posebno za obradu zemljišta u uslovima suše. To će zahtevati hitne mere za stimulisanje seoskog stanovništva na zemlji kao i za povratak ljudi u poljoprivredu. Ishrana stanovništva biće tako organizovana da će se ići na lokalno snabdevanje hranom i organsku poljoprivredu. Da bi se na jednom području zasnovala organska poljoprivredna proizvodnja, ono mora ispunjavati precizno definisane uslove. Organska poljoprivreda sprovodi se u 120 zemalja, na 31 milion hektara, a njena vrednost je 23 milijarde dolara. Ovi proizvodi se u Srbiji gaje na oko 24.876 hektara ili na oko 0,6 obradivih površina, a cilj je da to bude najmanje na 600.000 hektara, a najnovije ambicije su da se stigne i do milion hektara.

Nestajanje

Svakog dana u svetu se rodi 364.321 čovek, a umre 147.137 ljudi kažu statistike. Tako organizacija UN procenjuje da će na kraju 2300. godine na Zemlji živeti oko 9,2 milijardi ljudi. Međutim, većina od njih će biti stari. Ako ne povećaju značajno natalitet, Rusija, Italija i Španija će do kraja 2300. godine biti svedene na jedan odsto svoje sadašnje populacije.

Stanovništvo Nemačke istopiće se na sadašnju populaciju Berlina. U Srbiji već tri i po decenije godišnje je umiralo oko 102.000 stanovnika, dok se rađalo samo 65.000! U 2021. godini stanje se pogoršalo pa je više umrlo nego što se rodilo čak 75.000 stanvnika Srbije, a u 2022. godini samo za prva tri meseca više je umrlo nego što se rodilo 21.000 stanovnika! Znači nestao je jedan gradić srednje veličine… Dakle zahvaljujući samo onome što priroda radi, Srbija je svake godine sve manja i manja… Već za dva i po veka, na njenim prostorima, samo na osnovu većeg umiranja nego rađanja živeće neki drugi ljudi. Za istoriju to je veoma kratak period, dok za obične smrtnike nije. Jer, niko od njih neće doživeti da vidi šta će se dogoditi za manje od dva i po veka!

Evropljani u nestajanju!

Analitičari predviđaju da će u 24. veku Japanci u proseku da žive 198 godina, a da će Afrika da doživi demografsku eksploziju. S druge strane Evropljani će postati ,,vrsta u nestajanju”. Procena od oko 9,2 milijarde stanovnika do kraja 2300. godine, zasnovana je na porodici od dvoje dece. Ali, statističko povećavanje za samo ,,četvrtinu deteta” po porodici moglo bi populaciju u 24. veku da podigne na čitavih 36,4 milijarde ljudi. Predviđanjima kako će se svetska populacija razvijati u naredna tri veka bavi se Odeljenje za populaciju UN. Eksperti ove službe misle da će se u narednih 300 godina zadržati trend stvaranja četvoročlanih porodica u svetu.

Međutim, ako se današnji nivo plodnosti žena u zemljama u razvoju nastavi u narednim stolećima, onda će na našoj palenti 2150. godine živeti 244 triliona, a 2300. godine 134 triliona stanovnika, navodi se u izveštaju UN pod nazivom ,,Svetska populacija u 2300. godini”. ”To je kao ,,Titanik” koji ispred sebe ima ledeni breg. Tonete zato što su stope preniske ili zato što rastete suviše brzo jer su stope previsoke. U svakom slučaju morate da promenite kurs. Jer i najmanje promene mogu izazvati ogromne razlike. To je slično podatku i da biste, ako ste preterano gojazni mogli umreti. Ali, ako ste mršavi i nastavite da gubite u trećini težine takođe ćete umreti, ali od neuhranjenosti. Slično je i sa populacijom – ako je prekobrojna ili premala, ako raste prebrzo ili presporo”, navodi direktor Odeljenja za stanovništvo UN Džozef Čami.

Ovo predviđanje za tri veka unapred je najdugoročnije koje su UN do sada uradile. Dugoročne prognoze su neophodne vladama i svim državnim institucijama koje se bore s klimatskim promenama, poljoprivrednom proizvodnjom i migracijom, kako bi na vreme mogli da izvrše korekcije programa i planova. Procenjeno je, takođe, da će stanovnici u bogatim zemljama živeti mnogo duže: Amerikanci, Šveđani i Japanci živeće u proseku duže od 100 godina, dok će životni vek u Kini biti produžen na 85 godina.

Dobra vest je da je u mnogim zemljama vidljiv trend stvaranja malih porodica sa dvoje dece postala gotovo normalna pojava u Iranu, Brazilu, Indoneziji, Meksiku i Tajlandu, zahvaljujući, pre svega, redovnijem korišćenju sredstava za kontracepciju. Međutim u Evropi, Japanu, Australiji ili Kanadi, porodice su ipak premale i imaju u proseku 1,4 dete. A, pošto nema porasta imigracije, u narednih 100 godina na današnjih hiljadu doći će 232 Evropljanina.

Zanimljivo je da su statističari među razvijenim zemljama samo SAD videli kao državu koja će zadržati trend porasta populacije, uglavnom zahvaljujući imigraciji, pa se očekuje da do kraja 2300. godine dostigne cifru od 523 miliona ljudi. Stanovništvo Afrike će se u tri naredna veka udvostručiti i dostići 2,3 milijarde ljudi – pod uslovom da se ukroti sadašnja epidemija side i virusa HIV. Latinska Amerika i područje Kariba uglavnom će zadržati sadašnji broj žitelja dok će populacija Azije biti u blagom padu i sa 61 odsto ukupne svetske populacije danas, do 2300. godine će pasti na 55 odsto, navodi se u izveštaju UN.

Glad dece u Africi i Aziji

Procene su da će na kraju ove godine svetska populacija dostići sedam milijardi ljudi, što je brojka koja nosi nove izazove u pogledu proizvodnje hrane, zdravstva i obrazovanja. Najveće stope priraštaja su u nerazvijenim zemljama, naročito među najsiromašnijim segmentima populacije. U ovom periodu svet dobija milijardu stanovnika svakih 12 godina. A, ko zna koliko je miliona godina otkako ljudi hodaju zemljom bilo potrebno da se 1800. godine dostigne prva milijarda?

U podsaharskoj Africi stope rađanja su visoke, a stopa smrtnosti se smanjuje. Kampanje protiv bolesti kao što su virus HIV i sida ili malarija pokazuju rezultate. Prema novom izveštaju, Afrika će dobiti milijardu stanovnika u idućih 40 godina. Prema današnjoj stopi rađanja, žene u Nigeru rađaju u proseku 7,4 dece. Inače, osamdeset odsto dece sveta živi u Africi i Aziji. Ovom velikom neproduktivnom segmentu populacije potrebne su usluge, škole, bolnice, i zaposlenje. Ne pomaže vam kada imate velikih broj mladih bez obrazovanja ili jedva pismenih i misli se da je to najveći izazov za nerazvijene zemlje, stoji u izveštaju UN.

Demograf u Svetskoj Banci Džon F. Mej navodi da u Africi samo 10 odsto dece završi srednju školu, a na fakultet ode samo jedan odsto. Snaga zemlje nije povezana s brojem ljudi, nego s brojem obrazovanih ljudi. S druge strane razvijene zemlje imaju manju stopu priraštaja. Evropa i Azija imaju najmanju. Tajvan ima najmanju stopu priraštaja na svetu i u proseku jedno dete po ženi. Visoko obrazovanje i migracija u gradove su faktori koji utiču na malu stopu priraštaja. Prognozirano je da će oko 2020. godine Indija prestići Kinu i postati zemlja sa najvećim brojem stanovnika na svetu.?

Izazov, hrana!

Za ovakvu populaciju na svetu hrana je i dalje najveći izazov. Međutim, gladovanje u svetu najvećim delom ne izaziva nedostatak hrane, već siromaštvo: polovina populacije u nerazvijenim zemljama živi u uslovima koje Svetska banka definiše kao ekstremno siromaštvo, to jest sa manje od dva dolara dnevno. A, to je grupa koja brže raste. Zbog politike koju vode bogati, samo za poslednjih godinu dana broj siromašnih u svetu, koji žive sa manje od 1,2 dolara dnevno povećao se za 44 miliona! Demografi se slažu da će rast populacije, naročito u Africi podstaći migracije u urbane regije. Kao rezultat, gradovi će postati veći, teški za upravljanje, s velikim divljim naseljima i delovima punim siromaštva.

Ukrajina u problemu

Intervencija Rusije u Ukrajini stvorila je velike probleme svim zemljama koje posluju sa Rusijom i Ukrajinom, ali i ovim zemljama, koje su svetski lideri u poljoprivredi. Jer, postoje zalihe neprodate robe, a stiže i novo ubiranje useva, pa je problem gde ih uskladištiti.

“Nema kapaciteta za skladištenje žitarica, čak ni za ovogodišnju žetvu”! Ta zemlja je peti najveći svetski izvoznik pšenice i među prva tri izvoznika kukuruza, ječma i suncokreta. Ukrajina nema dovoljne kapacitete za skladištenje žitarica, čak ni za ovogodišnju smanjenu žetvu, jer je suočena s problemom da izveze postojeće zalihe iz skladišta nakon napada Rusije, objavio je Svetski program za hranu Ujedinjenih nacija. Problem je delimično rešen jer je početkom maja 20 miliona tona pšenice otpremljeno u Rumuniju.

Jakob Kern, koordinator Svetskog programa za hranu u Ukrajini – nadležan za vanredne situacije – procenjuje da 20 odsto zasejanih površina u Ukrajini neće biti požnjeveno u julu i da će površina prolećne setve biti za oko trećinu manja nego inače, prenosi Rojters

. Ukrajina je peti najveći svetski izvoznik pšenice i među prva tri izvoznika kukuruza, ječma i suncokreta. Njena proizvodnja pšenice u 2021. iznosila je oko 40 miliona tona, a proizvodnja preostale pomenute poljoprivredne kulture je bila 50 miliona tona. Veliki problem ove godine je izvoz postojećih zaliha žitarica, kako bi se obezbedili kapaciteti za skladištenje žetve 2022. i generisao novac za kupovinu semena i đubriva za sledeću sezonu setve, rekao je Kern putem video linka iz Ukrajine, na brifingu za medije u Ženevi. On je naveo, pozivajući se na podatke Ministarstva poljoprivrede te zemlje, da je Ukrajina izvozila skoro sve svoje žitarice i uljarice, oko šest miliona tona mesečno – preko morskih luka koje su sada blokirane zbog sukoba.

Milenijumski cilj

Prvi Milenijumski cilj razvoja UN je smanjenje siromaštva i gladi u svetu. Prvi cilj bio je da se prepolovi broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva od 1,25 dolara na dan, što je prema podacima Svetske banke trebalo da bude ostvarivo do 2015. godine, i prepolovi broj gladnih u svetu To je bila nerealna želja kreatora takve politike. Nije se ni ostvarila zbog rekordnih cena hrane. Drugi Milenijumski cilj UN-a odnosio se na to da osnovno obrazovanje bude dostupno svima.

Prema podacima Svetske banke, 50 siromašnih zemalja sveta je taj cilj ostvarilo, na dobrom putu je njih još sedam, dok 38 država, uglavnom u Africi, verovatno neće postići da sva deca završe osnovne škole. Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) je objavila podatak da u školu trenutno ne ide 69 miliona dece prema broju od 103 miliona iz 2000. godine. Očekivalo se da će cilj ukidanja nejednakog tretmana polova u osnovnom i srednjem obrazovanju biti ostvaren do 2015. godine, iako Afrika mnogo zaostaje. To se očekivalo se, ali se nije ostvarilo, ni u svetu ni u Srbiji, koja je deo sveta.

Analitičar i dugogodišnji istraživač Branislav Gulan, član Naučnog društva ekonomista Srbije i Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, kaže da je tačno da je porasla minimalna cena rada, ali dodaje da je mesečna korpa za preživljavanje dosegla iznos od 45.000 dinara. Minimalna plata koja se dobija u zemlji Srbiji je 35.000 dinara. Za nju može da se kupi samo deo korpe na početku 2022. godine!

I u slučaju postkovid krize u Srbiji, a pa i na početku intervencije u Rusije na Ukrajinu Srbija ima dovoljno hrane za sebe i izvoz. Ali, na osnovu rada i zarada u Srbiji je sad već svaki dan oko pola miliona ljudi gladno! Ali situacija u svetu je takva da hrana više nikada neće biti jefitna! Proizvodiće se dovoljno. I ove 2022. godine u svetu se očekuje oko 790 miliona tona pšenice. To je dovoljno za planetu Zemlju pa čak i za rezerve.

Dakle, hrane će biti, ali ključno je pitanje koliko imaš para? Pare se pitaju i da li ćeš kupovati hranu kvalitetniju, organsku ili GMO. Hrane Srbija može da proizvede, nije kao nekada, biće je u svakom slučaju. Sejemo pšenice na oko 630.000 hektara. Kukuruz će biti zasejan na oko 950.000 hektara i ako bude prosečna godina očekuje se rod od oko sedam miliona tona. Dakle, biće tri miliona tona viška ,,žutog zlata”. Pšenice je dovoljno za domaće potrebe kada se ona nalazi na 300.000 hiljada hektara.

Proizvedemo je oko tri miliona tona, a nama za ishranu, rezerve i setvu godišnje treba oko 1,55 miliona tona pšenice. Proizvodimo povrće (više od milion tona), voće (oko 1,5 miliona tona godišnje), mesa (oko 440.000 tona svih vrsta) pa će uz pomoć uvoza takođe biti dovoljno u ponudi. Na policama marketa u Srbiji nalazi se oko 80 odsto robe iz domaće proizvodnje.

U prilog ovoj tezi analitičari podsećaju da u Srbiji ima 565.000 poljoprivrednih gazdinstava. U Srbiji postoji 4,1 miliona hektara poljoprivrednih površina, a obrađuje se 3.476.000 hektara. Njive se obrađuju sa 450.000 traktora i oko 25.000 kombajna.

Međutim, većina vlasnika ove mehanizacije je mlađa od nje! Tako da nam njive obrađuje stara mehanizacija od tri decenije i poljoprivrednici koji u proseku imaju i više od 62 godine. Vrednost agrarne proizvodnje na tim njivama i u stajama decenijama se kreće oko pet milijardi dolara (samo je u 2020. godini to bilo 5,6 milijardi dolara i izvoz od 4,1 milijardu dolara, dok je izvoz u 2021. godini iznosio 4,9 milijardi dolara).

Dakle, vrednost proizvodnje po hektaru je tek 1.000 dolara po jednom hektaru (to je u Holadniji 24.000 dolara,a u Danskoj 17.000 dolara). Seljak Srbije sa subvencijama, koje nakon povećanja sa 4.000 na 8.000 dinara po hektaru, iznose manje od 70 evra po hektaru, nije konkurentan niti može biti na svetskom tržištu. Jer, subvencije u EU se kreću od 480 do 900 eva po jednom hektaru.

U Srbiji se oko 1,4 miliona ljudi bavi poljoprivredom, odnosno živi od agrara. A, od tih 565.000 gazdinstava, čak 217.623 su oni mali, sitni, najsitniji proizvođači sa posedom do dva hektara. To su oni koji su živeli u prošlom sistemu, bili zaposleni u državnim preduzećima i dodatno su obrađivali do dva hektara. Bilo im je super, jer im je agrar bio dopunska delatnost za bolji život. Cilj države je danas da se i njima pomogne da postanu robni proizvođači, da im zadruge otkupljuju tržišne viškove.

Danas sa dva hektara…. staklenici, plastenici gde, uz intenzivnu proizvodnju, može malte ne i da živi. Ali ko radi ekstenzivno treba mu najmanje 100 hektara da bi živela četvoročlana porodica. U socijalizmu zemljišni maksimum je bio 10 hektara ili 18 jutara obradivih oranica. Danas jedan poljoprivrednik u Srbiji proizvodi hrane za 15 potrošača, a u Nemačkoj čak za 152!

Sa proizvodnjom mesa Srbija je pala na najniže grane. Mi smo od izvoznika postali uvoznici. Srbija je 1990. godine, izvozila svinjskog mesa za 762 miliona dolara. Sada meso to meso uvozimo (u 2019. godini je za njega potrošeno 71, u 2020. godini 58 miliona dolara, a u 2022. godini za 64 miliona dolara)! Te 1990. proizvodili smo 650.000 tona svih vrsta mesa, a 2021. godine proizvodimo tek oko 440.000 tona svih vrsta mesa.

Važno je znati da smo 1990. po stanovniku trošili 65 kilograma mesa godišnje. Sada trošimo tek oko 44 kilograma godišnje po stanovniku. Šta smo uradili: stočarstvo nam danas učestvuje u BDP poljoprivrede sa 29 odsto. To je karakteristika najnerazvijenijih zemalja sveta. Sve ispod 60 odsto su nerazvijeni. Imali smo 1984-te godine na teritoriji današnje Srbije 5,4 miliona svinja, sada imamo oko dva miliona. Izvozili smo za 762 miliona svinjskog mesa 90-te, dok smo 2021. godine, prema podacima Uprave carina, platili 64 miliona za uvoz zamrznutog svinjskog mesa.

Dodatno, naša agrarna privreda je osakaćena činjenicom što mi nemamo prehrambenu ni prerađivačku industriju: Uništili smo je u pljačkaškoj privatizaciji, posle 2000. godine, uz pomoć države. Tada je privatizovano oko 400 agrarnih firmi, a svaka treća privatizacija je poništena. U toj pljačkaškoj privatizaciji bez posla je ostalo oko 100.000 radnika.

Mi izvozimo samo sirovine za hranu. Oni koji proizvode sirovine, odnosno primarni proizvođači, iako su gradili prerađivačku industriju, nisu dobili akcije. Tako su oni ostali bez fabrika koje su gradili, pa ne mogu ni da utiču na proizvodnju, cene, agrarnu politiku. Ostali su samo puka radna snaga na svojim njivama. To je rezultat pljačkaške privatizacije. Privatizovana je zadružna imovina koja je već imala titulare, odnosno vlasnike.

Od 400 privatizovanih poljoprivrednih kombinata, firmi i svega, svaka treća je poništena privatizacija, najčešće zbog greški u proceni vrednosti kapitala. Odnosno nameštanja ko će postati robovlasnik. Ali oni koji su gradili te kombinate, fabrike, zemljoradnici, oni nisu dobili akcije. Da su oni postali vlasnici svega toga onda bi oni učestvovali i u određivanju cena sirovina i finalnih proizvoda na tržištu. Tada bi drugačije stanje bilo.

Od izvoza pšenice i kukuruza profitira pet – šest izvoznika, a proizvođači ne dobiju ništa. Mi se hvalimo sa izvozom kukuruza da se nalazimo među deset izvoznika u svetu. To je tačno. Ali, da imamo umne kreatore agroekonomske politike kukuruz bi potrošili u zemlji jer se od njega može dobiti oko 10.000 raznih proizvoda kroz više faze prerade, pa bi se oni izvozili, i donosili nekoliko puta veći prihod. Od izvoza kukuruza u 2021. godini u Srbiju je stiglo samo 557 miliona dolara. Ovako izvozimo sirovinu, kukuruz, drugi sa njim hrane svinje i nama ih prodaju!

Kada bi izvozili proizvode iz viših faza prerade, naš izvoz hrane tada bi vredeo godišnje najmanje 10 milijardi dolara, pa i više. Jer, bilo je planova i želja da to bude minimum, pa u budućnosti na početku da bude najmanje 10, a uskoro i 25 milijardi dolara. Međutim, to je za sada još uvek ostala samo želja.

Kako je moguće da se potpuno zaustavi izvoz proizvoda sa većom dodatom vrednošću, a prioritet da selektivnom odobravanju izvoza pšenice kao sirovine, na koji način se direktno podstiče veće korišćenje kapaciteta mlinske industrije u državama iz okruženja, a na štetu korišćenja kapaciteta domaće industrije. Selektivan slučaj odobravanja izvoza pšenice za Makedoniju u količini oko 100.000 tona (sa obrazloženjem da su te količine ugovorene pre zabrane izvoza) a znamo da je Severna Makedonija u poslednjih devet godina u proseku iz Srbije kupovala 67.288 tona pšenice, a u prvih devet meseci tekuće ekonomske godine 60.306 tona), nameće i pitanje da li naša Vlada zna koja količina te pšenice će otići u reeksport susednim državama našim direktnim konkurentima, navodi direktor ,,Žiitonije” Zdravko Šajatović.

Tek posle pritiska javnosti, odobreno jed da se kroz kvote izvoze tržišni viškovi i da nije bilo pritiska, ne bi ništa uradili za dobrobit zemlje! Zašto je to tako, zbog malog znanja onih koji vode zemlju!

Zašto su jednokratni ugovori o kupovini pšenice (smatramo da se i oni kao međunarodni ugovori moraju ispoštovati), dobili prioritet u odnosu na dugogodišnje ugovore naših izvoznika brašna sa ino distributerima i zastupnicima, ističu članovi ovog udruženja mlinara u Vojvodini.

Crna Gora je među prvima tražila da im odobrimo uvoz čak sedam miliona litara suncokretovog ulja, što je daleko više od njihove potrošnje. Zemlje regiona i Evropske unije od Srbije hitno traže čak 400.000 tona pšenice i 690.000 tona kukuruza, što je više od polovine naših trenutnih robnih rezervi! Pojedine od njih ne prezaju ni od klasičnih pretnji, na šta je nedavno upozorio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Zbog rata u Ukrajini već sada svaki deseti stanovnik Evrope nema dovoljno hrane, a zapadni ekonomisti upozoravaju da će u narednim mesecima najmanje 20 odsto Evropljana biti suočeno sa hroničnim nestašicama osnovnih životnih namirnica, pre svega, hleba, suncokretovog ulja, mesa i mleka!!!

Ogromni pritisci

U našem okruženju, posle pogrešne odluke Vlade Srbije da zabrani izvoz pšenice i kukuruza kako bi zbrinula domaće stanovništvo, krenuo je bespoštedni ekonomski rat za hranu. Nakon pritiska onih koji znaju ovu problematiku, Vlada je promenila svoje pogrešno mišljenje. Ali, se nije izvinila narodu za voje neznanje! Severna Makedonija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, ali i najmanje dve članice EU – Italija i Rumunija, traže od Srbije hitne isporuke dodatnih količina kukuruza i pšenice kako bi imale dovoljno hrane da prehrane stanovništvo. Vlasti uvek imaju opravdanje za svoje neznanje i greške koje čine. Misle da im narod to veruje!? – Da vam ne pričam kakvim se trikovima služi jedna evropska zemlja da dođe do velikih količina našeg ulja, da ne pričam o tome šta je sa brašnom i pšenicom, koliki su zahtevi. Imamo jednu veliku evropsku zemlju koja nam je pripretila ukoliko im ne damo određene količine, i to kažu otvoreno: ‘Recite Vučiću, morate do večeras, i da se ne igra!’. Na to ja samo kažem: Nema problema, oni su veliki, a mi mali, sad sedam dana nemam vremena time da se bavim i onda će ta zemlja dobiti odgovor… – slikovito je objasnio Vučić koliko je dramatična situacija oko nabavke žitarica.

Imaćemo dovoljno žitarica i za izvoz

Analitičari kažu da Srbija ima i više nego dovoljno i pšenice i kukuruza za potrebe naših građana, a nakon setve imaćemo mnogo žita i za izvoz. Naravno pod uslovom da je tačno onako kako bi trebalo da bude. Znači da robne rezerve funkcionišu! Sad se pokazalo da ni to nije dobro. Međutim, čim se dirne u neki deo pomalo zapostavljeni i nedovoljno kontrolisani deo poslovanja, vidi se niz propusta. Onda Vlada reaguje i hapsi, one kojima je omogućila da se bogate. Sve to čini da bi pokazala narodu kako ona dobro radi, a to znači da nema nedodirljivih! Da dobro radi, sve bi to bilo sistemski dobro rešeno, a ne da se rešava kroz uredbe!

Kukuruz i pšenicu najviše izvozimo u Rumuniju i Italiju, a zatim i u Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Albaniju, Austriju, Crnu Goru i Nemačku. Kukuruz se svake godine seje na oko milion hektara. U 2020. godini rod je bio oko osam miliona tona, dok je prošle godine suša ‘obrala’ deo roda, pa je ubrano oko šest miliona tona. Srbiji je za unutrašnje potrebe za godinu dana potrebno blizu četiri miliona tona.

Dakle, rod će biti veći od naših potreba, pa će biti dovoljno i za izvoz. Prošlogodišnji rod pšenice bio je blizu 3,5 miliona tona. Ona je ove godine posejana na rekordnih 630.000 hektara. Ako bude i prosečna godina očekuje se oko tri miliona tona. Primera radi, za potrebe naše zemlje dovoljan je rod sa 300.000 hektara, što je negde oko 1.550.000 tona. Dakle, sav rod sa preostale posejane polovine zemljišta bez problema moći će da se izvozi u inostranstvo, i to po rekordno visokim cenama. Jer, zbog svega što se dešava u svetu, hrana će opet poskupeti.

                 *Autor je analitičar i publicista