• Svetski prvak Novak Đoković i Rade Bakračević – urednik “Štajerskih novic”
• U Srbiji u vreme tri velika skupa podeljenog naroda paradržavni mediji napadaju i Novaka Đokovića i liče na policijske poternice sa „nepodobnim ljudima“, najavljuju hapšenja novinara…

Piše: Marko Lopušina

         U subotu ujutro pred početak tri velika srpska skupa, građani Srbije i dijaspore bili su iskreno uzbuđeni. Centralni skup SNS-a i Pokreta za narod i državu počeo je u centru srpske prestonice u petak defileom srpskih zastava, a nastavljen glavnom manifestacijom u subotu i završen u nedelju. Svenarodni sabor u Beogradu imao je naziv „Ne damo Srbiju!“, protest u Novom Pazaru zvao se „Sloboda vlada čaršijom“, a studentsko prijavljivanje države Srbije sudu u Strazburu imao je ime „Pumpaj i dinstaj!“

       U paradržavnim medijima je svenarodni sabor Pokreta za narod i državu prikazivan na različite načine. Sa jedne strane je u tabloidima i na portalima bila najava velike nacionalne svečanosti srpstva, veliki svenarodni sabor jedinstva, a sa druge strane bilo je najava haosa vestima “pakleni plan za zauzumanje Novog Sada”, “otcepljenje Sandžaka.”   

         Zastava Sandžaka na dočeku studenata u Novom Pazaru je proglašena za neprijateljsku, iako je Raška oblast Srbija, a njena zastava legitiman simbol Sandžaklija. I studenti koji su u blokadi su proglašeni za nepriajtelje, “teroriste” koji žele da “izvedu državni udar…”

       U medijima povodom svenarodnog sabora narod je podeljen na studente koji žele da uče i na studente koji su u protestu (koji ne uče) i njihove simpatizere. Podeljen je na simpatizere SNS-a i nesimpatizere. Na “partizanovce” koji su uz studente i na “zvezdaše”, koji su uz saboraše. Na građane iz dijaspore, koji su uz studente i na građane sa Kosmeta, koji su uz vlast. 

         Podela je toliko snažna da neki paradržavni mediji napadaju otvoreno svetskog prvaka u tenisu, reprezentativca, idola mladih Novaka Đokovića, smo zato jer je podržao mladost i studente. Jedan tabloid koji od države dobija novac za svoj rad napisao je za Jelenu i Novaka da su „bruka i sramota“da podržava „huligane koji ruše Srbiju“. 

       Podeljen je i sam državni vrh. Predsednik podržava svoj Pokret za narod i državu, a episkopi Srpske pravoslavne crkve podržavaju studente. Što reče jedna moja kolegincia sa RTS-a “ludnica je opet u Srbiji !?”

       Lično bio sam u dilemi, kom mediju da verujem, kom političaru da verujem, kada se medijski rat u vreme sabora jedinstva zahuktavao. Ratuje se neistinama, pretnjama i medijskim nasiljem. Meni je potrebno da svakog jutra pregledam i pročitam najmanje dvadeset novina, portala i sajtova da bih saznao istinu o dešavanjima u rođenoj zemlji Srbiji.

        Medijski već mesecima u Srbiji ratuju vlast, državni i podržavljeni mediji, odnosno, oni koji primaju novac za svoj politički posao sa glasilima opozicije i medijima zapadnih, posebno američkih političkih usmerenja, među kojima dominira srpskom narodu omraženi CNN. Ponekad se u ovaj sukob istina, neistina, spinova, manipulacija i propagande umeša i neki evropski medij. 

      Pred događaj u Beogradu evropski mediji su, na primer, pisali da se na sabor Pokreta za narod i državu u Beograd ne dolazi spontano i da je „oko 300 firmi u Srbiji primoralo na razne načine svoje radnike da idu da iskažu lojalnost vlasti“. I naglašavaju da se sabor održava u Beogradu u kome SNS stalno ima problema na izborima i ovo je način da se srpska prestonica pokori.  

       Najprepoznatljiviji oblik medijskog rata u Srbiji, koji se neprestano širi, jeste međusobno optuživanje za neistine u informisanju javnosti. Vlast i njihovi mediji za svaki incident ili krivični čin optužuje blokadere, a ovi uzvraćaju za svako nasilje u društvu okrivljuju vlast. I tako u krug mesecima. “Nemojte da lažete” – bunili su se studenti protiv RTS-ove lažne vesti o događanjima na univerizetu, blokirali su ulaz u RTS, a u Dnevniku 2 je neistina ispravljena. 

        Onda je taj studentski protest u medijima od strane vlasti nazvan “pokušaj državnog udara”. Da nije tužno bilo bi smešno da državni udar izvodi grupa studenata i srednjoškolaca u Srbiji gde je “stanje bezbedno i stabilno”, kako kaže ista vlast. 

        Jedni mediji pišu da studenti sa biciklima za Strazur tajno sedaju u vozila i voze se, a opozicija odgovara da ljudi koji su sa KiM krenuli u Beograd na sabor, tajno sedaju u vozila i voze se. Na delu je obostrano medijsko prozivanje ili targetiranje ličnosti, odnosno crtanje meta na ljudima iz vlasti, Brnabić, Dačić, Martinović, kao i na ličnosti iz opozicije Đilas, Šolak, Marinika…

        U međuvremenu vodeći srpski tabloidi i njihovi portali objavili su lažne vesti o napadu studenata na ministra kulture, o napadu studenata na policajca u civilu, o studentskim pretnjama državnim funkcionerima – što je pokazano i dokazano kao netačno. Tim medijima to nije bitno, najbitnija im je senzacija, atrakcija, spinovana vest koja uznemirava javnost, pre svega članstvo i simpatizere SNS-a. Paradržavni tabloidi su toliko osioni da napadaju i nacionalnu televiziju RTS, kojoj bespravno uzimaju tv snimke emisija i emituju bez autorskih prava i honorara. RTS je najavio tužbu protiv tabloida, ali ona još nije podneta. Dakle traje rat i među paradržavnim medijima.

       Neki paradržavni mediji su moćni kao država, jer su produžena ruka vladajuće SNS partije i kolicije na vlasti. Oni krše medijske zakone i Kodeks novinarstva, koriste se ilegalnim sredstvima, kao što su, podaci iz tužilaštva, sudstva ili policije dok traje istraga. Takvi paradržavni mediji liče na policijske poternice sa „nepodobnim ljudima“, a neki glavni urednici su kao da su ministri policije i tužioci, naređiju i hapšenja ljudi. 

        Ponašanje opozicionih i proameričkih medija paradržavni urednici, citirajući političare, nazivaju fašizmom,a ponašanje studenta i profesora terorizmom. Koriste teške reči i optužbe kao da je pravi rat na delu. Uz izgubljenu Kninsku krajinu, Slavoniju i druge srpske delove u Hrvatskoj, uz oteto Kosovo i Metohiju, prizivaju otcepljenje Vojvodine i Sandžaka, zlu ne trebalo. Upotrebom jakih reči ruši se slika tzv. demokratske Srbije i sukob među medijima i sa narodom se produbljuje. Iza ovakvih optužbi preko medija slede državna nasilja i hapšenja, upozoravaju  opozicionari.

       Na jednoj strani vlast govori da je u Srbiji na delu „imbecilno novinarstvo“, a na drugoj strani studenti i opozicija tvrde da je na delu „medijsko nasilje“, koje za posledicu ima batinanje i hapšenje novinara. Nedeljnik „Radar“ nudi priču o svom novinaru Vuku Cvijiću kog je nokautirao urednik paradržavnog glasila, što je tužilašto procenilo kao lakšu i nebitnu povredu. Time je, kažu u „Radaru“ vlast „legalizovana medijsko nasilje“.

       U Srbiji je već decenijama medijsko nasilje, pa i ubistva, novinara i urednika, politička praksa. Likvidiran je Slavko Ćuruvija vlasnik lista „Telegraf“, a i meni su kao novinaru neki državni mafijaši pretili smrću.

Udruženje novinara Srbije UNS je u 2024. години забележено 111 случајева претњи, притисака и напада на новинаре и медијске раднике. To je за десет одсто више него у истом периоду прошле године. Registrovano je девет претњи, три притиска, три физичка напада, седам случајева ометања у раду, три напада на имовину, три увреде, једно привођење и два отказа новинарима због учешжа на протестима у слободно време. 

        Тако је УНС евидентирао 11 угрожавања новинарки, а девет угрожавања новинара. Репресији су у великој мери биле изложене и читаве медијске екипе, па је у УНС-овој бази забележено 11 оваквих случајева. Представници десет организација цивилног друштва су саопштили да су Тужилаштву за високотехнолошки криминал поднели кривичну пријаву против “Н.Н. лица” у Безбедносно-информативној агенцији (БИА) и Полицији Србије јер су, како су навели, телефони активиста и новинара присилно откључавани и “заражени” шпијунским софтвером. Dakle, država preko tajne službe špijunira i prisluškuje “nepodobne” medije i novinare. 

        Два новинара су ове године и лишена слободе – оснивач портала Косово онлајн Душан Милановић и Стефан Радић, оснивач Радио Пулса из Гроцке. Удружење новинара Србије (УНС) протестује због привођења Немање Шаровића, новинара КТВ из Зрењанина, док је извештавао из кампа студената у Пионирском парку у Београду, као и због претњи хапшењем новинару “Данаса” Војину Радовановићу. UNS je reagovao i protiv napada na novinarku tabloida “Informer”, koji je privatni medij u službi vlasti. Vlast je pre neki dan uhapsila novinara Dejana Ilića zbog preteške reči „krvoproliće“ u svojoj tv izjavi. Opozicija i studenti se bune, jer „ne damo da se Dejan Ilić maltretira“. Petoro novinara iz sveta zaustavljeni su na našoj državnoj granici ili sprečeni da uđu u Srbiju i izveštavaju.

        U Srbiji postoji više od 2000 medija, od toga više od 200 televizija. Njihovi uređivački i emitovani programi su uglavnom dosadni i besmisleni. Kako se naši mediji, a posebno televizije uglavnom obraćaju priprostom svetu, oni uglavnom emituju priloge sa estrade u velikim količinama i u svim programima, emisije o bolestima, lekarima i lekovima, emisije o kuvanju i jedenju, uz estradne likove, emisije o kriminalnim slučajevima od pre 30 godina, stalne reprize starih tv serija i filova, emisije pričalice radi pričanja. U našim medijima nema bavljenja aktuelnim i problemskim temama, kakva je na primer, smrt u Vojsci Srbije i vojnoj industriji poslednjih godina. Ćuti se o kadrovskoj čistki u Vojsci Srbije.

      Cenura je velika, a autocenzura još veća. Državna cenzura ne javlja da su neki funkcioneri i paradržavni mediji zbog izrečenih neistina u na sudu osuđeni da plate kazne od 300.00 i 120.000 dinara. Javili su da se jedan proamerički list izvinio advokatu iz SNS-a za neistinu o njegovom predlogu o zabrani studentskih plenuma. 

         U Srbiji i medijima informacije se skrivaju i lažiraju. Objektivna istina ne postoji. Narod ne zna istinu o sebi i svojoj državi. Svi se pozivaju na narod, i vlast, i opozicija, i studenski pokret. Paradržavni mediji ne javljaju ništa o razlozima hapšenja tj. zadržavanja na granici dr Aleksandra Kavčića iz SAD, koji ima fondaciju za pomoć ugroženim nastavnicima i profesorima, svi paradržavni mediji su javljali. I prećutkuje se da profesor nije kriv, a da je zaustavljan da uđe u svoju otadžbinu samo zato jer je uz studente i profesore.

       U medijskom ratu u Srbiji su paradržavni mediji, opozicioni i proamerički, koje vlast hoće da ukine. Neki iz vlasti ne mogu da svojim očima gledaju kako novinari američke tv CNN u Srbiji prevode kolone studenata i uzvikuju parole studentskog pokreta. Policija je u sredu novinare CNN-a sa čela kolone koja je krenula u Novi Pazar proterala na kraj, da ne bi više bili predvodnici studentskih protesta i blokada. Sada ti isti novinari predvode studente bicikliste ka Strazburu, gde su krenuli da traže istinu i pravdu u svojoj otadžbini.

       Priča se u proameričkim medijima da je vlast dobila nalog od EU i SAD da izvede nove izbore i da formira ekspertsku Vladu Srbije, ali se to odlaže izmišljanjem novog premijera i pretnjama. Ekspertska Vlada Srbije je izum američkih političara, koji su to predlagali protiv Miloševića sredinom devedesetih godina. Promoter te ideje u Beogradu bio je srpski lobista Miroslav Majkl Đorđević, repubčikanac iz San Franciska, koji je ubeđivao Zorana Đinđića i opoziciju da formira novu vladu. A da on u njoj bude ekspert sa par kolega iz srpske dijaspore. Đinđić je ovaj američki savet delimično realizovao i doveo Đelića i Udovički iz sveta u srpsku vladu kao eksperte.

       U ovom medijskom ratu neki od srpskih medija pokazuju otvoreno i da ne vole svoj narod. Nego ga samo koriste i zloupotrebljavaju radi svoje gole vladavine medijima i novcem i privilegijama koje dobijaju. Analitičari tvrde da su spinovane poruke paradržavnih medija za SNS članstvo, da, ali te medije koriste i drugi ljudi i stranci. Kritičari proameričkih medija pak govore da je na delu bajdenovska televizija u Srbiji,a  ne Trampova. Informacije sa obe strane su jako uznemiravajući, bez obzira da li su tačne ili ne. A netačne informacije su jako opasne, jer se mogu izroditi u zlo, a time medijski rat u pravi politički rat.

         Želim da živim u pristojnoj stvaranosti, a ne u virtualnoj ili propagandnoj projekciji života u Srbiji, koju nude mediji. Kako je medijski rat u toku, to je veoma teško izvodljivo.