Илија Петровић <ilija.petrovicns@gmail.com>

Србска Земља

Због чега ови редови. Текстом “Срби или Србијанци”, на Васељенској објављеним крајем августа 2013. године, његов састављач Душан    M. Стојановић “задужио” је очекиване читаоце да не забораве “да после свега и свачега у Европи и на Балкану долази једина истинита и права држава са новим именом:

Уједињене Србске Државе”.

Није он једини Србин који мисли баш тако – “уједињено”. Бројни моји пријатељи и знанци образлагали су ми исту ту замисао увек полазећи од уверења да би “тако” било најбоље, по обрасцу примењеном у Сједињеним Америчким Државама пре више од двеста година. Ако бих приупитнуо због чега не применити немачку формулу која је гомилу немачких држав(иц)а стрпала у јединствену Немачку, без помињања речи “сједињење” или “уједињење” или “савез”, одговора није било. Најчешће, било је само мало замуцкивања о америчком примеру као најуверљивијем, по шаблону да су Сједињене Америчке Државе ипак Сједињене Америчке Државе.

Одувек сам уживао у разговору, или расправи, са неким ко према нечему има јасно изражен став, чак и када то у потпуности или понечем одступа од мојих уверења. У погледу онога што је добронамерно изложио г. Стојановић, и што заступају многи његови исто тако добронамерни истомишљеници, моје схватање разликује се по свему, можда због тога што сам ја тим питањем бавио у нешто мало немирнијем времену.

На почетку, било је то овако:

Збор Србске демократске странке у Белом Брду, код Осека (јула 1990), одржан је на фудбалском игралишту и није било много присутних (или су били расути “по терену” па се чинило да их је мало). Заправо, организатори као да су очекивали неког значајног госта који никако није долазио, па су се многи врзмали по игралишту и улицом испред њега. Збор је почео без неких посебних формалности и помало је личио на вашарску приредбу. Није била направљена листа говорника, па се пред микрофон на импровизованој трибини излазило како је    коме нешто падало на памет. По том систему, када ми се учинило да ће позорница остати празна, изашао сам и ја да кажем коју реч. Тога сам дана први пут у јавност “убацио” неке своје тезе о будућој држави србског народа, Србској Земљи, тезе које сам, четири-пет месеци раније, изложио у новосадском Савезу радикалних демократа (првој изванкомунистичкој политичкој групацији у Србији постброзовског времена), пошто нико није реаговао на мој текст о повратку Југославије на Видовданске источнике. Наиме, кад је моја “понуда” за враћање на Видовданске источнике, објављена у другом броју Самоуправе (првих приватних новина у Србији постброзовске ере), прошла без икаквих коментара, једнако као и покушај њеног покретача и уредника Синише Николића (у трећем броју) да постави питање ко ће бити нови Никола Пашић (да ли Слободан Милошевић, који је успео да уједини Србију, или Анте Марковић, ако преживимо његове реформе), своју идеју о Српској Земљи укратко сам образложио у писаној форми. У основи, моја рачуница била је једноставна и довољно добродушна: у страху од уједињеног српског народа, можда би српски непријатељи били вољни да се сами окрену борби за очување Југославије, оне исте којој је распад већ био на видику. Било је то време када сам “знао” да се Хрватска неће скорих дана упустити у рат против Срба, пошто у иностранству још није имала експонирану значајну војну потпору у виду, рецимо, немачког савезника. Помишљао сам да су Немци поучени својим поразима у двама светским ратовима, те да неће без велике невоље ући у нови рат. А пошто сам у резерви држао могућност да ће Немци ипак поћи трагом својих “великих поражених претходника” из обају светског ратова, идеја Српске Земље требало би да против таквог већ добро познатог непријатеља окупи све српске родољубе.

Суштину свога белобрдског говора објавио сам у осмом броју Самоуправе (септембар 1990), као прилог анкети о границама Југославије за случај да се нека република отцепи. Под насловом “Српска Земља” објављено је следеће: 

“За случај да некоме падне на памет да ствара некакву конфедералну Југославију, максимални циљ сваке демократске странке српске оријентације морао би бити да све крајеве настањене српским народом уведе у нову јединствену и самосталну државу под именом Српска Земља.

Мада је за наша схватања о именској структури овај назив помало необичан, он би био сродан многима са којима се свакодневно срећемо, али о чијем значењу и не размишљамо: Еngland (Енглеска), Holand, Niederland (Холандија, Ниска Земља, Низоземска), Greenland (Зелена земља), Deutcshland (Немачка Земља), New Zealand (Земља Нове Усрдности). И у нашој историјској и говорној традицији, као сећање на самосталну србску државу у Зети, често се може чути израз Зета Земља.

Преведен и на друге језике, назив Србска Земља исказивао би, на најприкладнији и најразумљивији начин, суштину српске државне заједнице. Сви српски крајеви ушли би у нову државу Српску Земљу под својим географским називом, равноправно, неоптерећени било каквом или било чијом величином, историјом, заслугом, традицијом или намером”.

Говор у Белом Брду садржавао је и извесне напомене о србским “југословенским” грешкама које су се за њих показале као национална несрећа, што, наравно, за Самоуправу није било интересантно. Такође наравно, говор у Белом Брду прошао је тек с аплаузом који се куртоазно упућује причаоцу, и са страхом за онога који у тако смутном времену прича о тако озбиљним темама, и за онога који такве приче слуша. У Белом Брду нико ме није питао било шта о Србској Земљи, али је у Новом Саду било оних који су за моју причу на неки начин сазнали и који су ме, било лично, било преко посредника, исправљали. Као, нисам се добро изразио, није Србска Земља него Српске земље. (Милица Грковић, лингвист, професор Универзитета у Новом Саду, посебно је била упорна у доказивању моје “грешке” у називу будуће србске државе). Да ли због тога што нису могле да схвате о чему се ради, или нису биле спремне на губитак онога у чему су се већ задесили, са разумевањем сам прихватио чињеницу да те особе, барем у том времену, нису биле спремне да размишљају србски. Рекао сам у Белом Брду, а у Самоуправи је то одбачено (“због ефектности текста”, како се уредник Синиша Николић изразио), да та једнина у Србској Земљи треба да гарантује да ником неће пасти на памет да се, кад буду створени услови за миран развој будуће државе, издвоји из те државе. А појам Србске земље (у множини), са друге стране, самим именом казује да се ради о механичком споју, конгломерату такорећи, што би свакој поменутој земљи дало право да иступи из федерације, или савеза србских земаља, када год то нађе за потребно. 

Назив Србска Земља, рекао сам још, интересантан је нарочито због Црне Горе, која би такође требало да се нађе у тој будућој држави. Њој, наравно, не може одговарати неки назив који би у себи задржао пуно име садашње србске државе.

Србска Земља ни свим Србима по вољи. Средином лета 1991. године, када се на западној страни увелико ратовало, било ми је дато да покренем и уређујем часопис под називом “Српска Земља”. Већ после другог броја рекло се за њега да враћа “историјску свест тамо одакле је била потиснута југословенском идејом и бољшевичким једноумљем”, те да, “идући линијом историзма и буђења историјске свести, конципира будућност свега српског народа” (Веселин Ђуретић, историчар), да је у питању “озбиљно гласило” које србско питање поставља тако што “провоцира српску интелигенцију да се националном проблематиком бави као процесом а не некаквим дневним догађањем” (Драгорад Драгићевић, новинар београдског дневног листа “Политика”), да “може пружити изванредан допринос духовној интеграцији бораца са циљевима националне оружане борбе” (Војин Дабић, историчар), да је “необичан по томе што је нестраначки и што је са друге територије – не из Србије – а бави се општим српским питањима… Наша највећа трагедија је заборав. Морамо знати где је и докле се простире Српска Земља, а Српска Земља почела је да нам то открива… Српску Земљу требало би да издаје држава Србија у Београду, а једна од кључних тема требало би да буду путеви за уједињење свих данашњих српских држава и аутономија у јединствену Српску Земљу” (Радош Љушић, историчар).

Таман је “Српска Земља” ушетала међу србски расположене читаоце, кад, одједном, из чиста мира, почеше се “са виших равни” јављати домишљања о потенцијалној државној организацији свеколикога Србства. 

Тада ће, на пример, Миле Новаковић, командант Војске Републике Србске Крајине, узвикнути: “Ово је тренутак да Срби коначно створе себи своју државу… Ако је имају Италијани, Французи, Немци, Британци, Румуни, Бугари… зашто је онда немају и Срби? Савез српских држава (курзив ИП) је једина спасоносна формула за све Србе на тлу бивше Југославије”.

Мора бити да је идеја о “Савезу српских држава” већ била усаглашена “на највишем нивоу”, пошто је Миле Паспаљ, председник Скупштине Републике Србске Крајине, у једној надобудној поруци србској јавности све то потанко образложио: “Ми, Срби, нисмо себе у овом веку довољно ценили. Да јесмо, онда би се наша држава звала Србија или Српска држава, а не Југославија. Познато је да се држава зове по народу… Мислим да је та идеја југословенства излапела и да је идеја о реализацији Савеза српских држава врло близу. Ја ћу настојати да се она оствари током ове године… Кад уђемо у јединствену Српску државу, свет ће морати да нас разуме”.

Милан Илић, председник Обласног већа Славоније, Барање и Западног Срема, подстакнут скраћеницом за Србску демократску странку (која је, на челу с Јованом Рашковићем, прва кренула са политичким окупљањем пробуђених Срба западно од Дунава и Дрине), сугерисаће да се нова држава назове “Сједињене Државе Србске”. У уверењу да та идеја не може оманути, већ је било извезено и неколико србских тробојки са предложеним именом.

И источно од Дрине и Дунава чули су се, покаткад, одјеци таквих размишљања, па ће Сава Ступар, посланик у војвођанској народној скупштини, оценити да је “присаједињење српских држава мајци Србији историјски аманет ове генерације Срба”, са жељом “да Нови Сад, српска Атина, буде престоница присаједињених српских држава”. 

Некако истовремено, у јавном оптицају нашла се и идеја о “Западној Србији”. Њен главни “тумач”, Војислав Шешељ, вођа србских радикала, имао је на уму србске територије западно од Дрине, а предложеним називом, макар колико он био без ослонца на историјске и језичке (ономастичке) чињенице и, стога, противречан и елементарној и политичкој логици, означавала би се држава настала уједињавањем Републике Србске Крајине и Републике Србске. 

Концепт сумњиве вредности. У основи, концепт “сједињених српских држава”, или “савеза српских држава”, или “савеза српских земаља”, заснивао се искључиво на традицијама не тако давно растурене Југославије, “братства и јединства”, чврстих републичких кључева и такозваног консензуса. Ван сваке сумње, ауторима овог концепта (без обзира на “разлике у диференцији”), било је стало да се надовежу на Трећу Југославију и да у одговарајућој сразмери увећају и југословенске државне проблеме и некакав свој замишљени политички утицај и политичку вредност. Тако, на пример, уставни договор између Србије и Црне Горе, двеју чланица те југословенске савезне државе, о равномерној подели врховне власти (политичке и остале) показивао је да је та федерација (названа Савезна Република Југославија) била пример најлабавије федерације, конфедерације такорећи, и да се њено устројство, осим по броју чланица, није разликовало од устројства управо пропале броЗЛОвске Југославије. “Оне” Југославије је нестало, али су остала начела на којима је тај конфедерацијски антисрбски монструм растао и опстајао. Остале су, наравно, и главе којима се такав начин размишљања допадао и које се задуго, све до разбијања и те федерације, нису тога могле отрести.

Ту логику ја сам, у то време, назвао “црногорски синдром”    који је, делом, производ и тог конфедерацијског антисрбског монструма. Сачувала се црногорска нација, до стравичних димензија развијен је мит о надмоћности црногорства над осталим светом, а нарочито Србима (Србијанцима), а (кон)федерација била је ретка прилика да многи ситни главари очувају свој део власти и да га чак увеличавају на рачун народа, и “сопственог” и “оног другог”. За савремене “правоверне” Црногорце небитно је било што су њихови недавни преци били несумњиви Срби и што, са мало епског претеривања и подоста црногорског прећеризма, скоро да још увек можемо срести сведоке који памте како су Црној Гори припајана србска брдска и херцеговачка племена. Савремене црногорствујушче Црногорце, оне који одбијају да буду чак и “наводног српског порекла”, узалудно је подсећати на цетињске владике и њихово схватање Србства и црногорства.

Тако, на пример, владика Петар Први, свети Петар Цетињски, уочи битке на Мартинићима 1796. године позива Црногорце и Брђане (Србе и једне и друге) да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије”, а који месец касније, у очекивању битке на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља “нашега предрагог имена србског и наше дражајше вољности”.

За владику Петра Другог, песника Његоша, Црногорци су “дичне горе српско племе”, “народ српске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црногорском”, “свободе српске срце”, “дио Срба”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “свети храм српске славе” и “зачатије храбра Српства”. Када године 1834. тражи од србске владе дозволу за насељење Црногораца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново прибјегло” и тако постала “огледало српско”.

У тим данима, опет, помињање Херцеговине у било каквој вези са Црном Гором изазивало је сумњичења и страхове на свим странама. Довољно је било да Момир Булатовић, тада црногорски председник, само наговести да “наш интерес, ни историјски ни традиционално, није да живимо само у заједници са Србима”, па да се многи Црногорци, а богме и Херцеговци, озбиљно забрину за свој будући статус. А Булатовић је једино имао на уму да евентуално будуће заједништво Херцеговине и Црне Горе не треба условљавати било каквим савезом било којих држава, већ да је то прихватљиво као могућност заједничког живота, по жељи Херцеговаца, пре свега, али и уз пристанак Црногораца. “Уколико би, рецимо, Херцеговина, наша историјска тежња и вјековни усуд, показала жељу и демократски изразила свој став да жели да живи са нама, у држави Црној Гори, и са њом заједно у Југославији, ми немамо ни једног разлога да не уважимо чињеницу да су погледи наших прађедова, наши витални интереси и дан-данас окренути не само пут Србије него и пут Херцеговине, и да смо тијесно и блиско историјски везани и са крајинама”.

Божидар Вучуревић, вођа србских Требињаца и, касније, србске Херцеговине, пореклом из Бјелопавлића, једног од седморо србских Брда у данашњој Црној Гори, несвестан неминовности србске интеграције дочекао је то на нож, чудном тврдњом да “Херцеговина није Крајина, није прирепак Републике Српске нити њен баласт па да се може тек тако одвајати и послати гдје се некоме ћефне. Херцеговина није ђевојка удавача, па да око ње облијећу просци, да је загледају и смишљају на који би је начин могли придобити. Република Српска није за крчмљење и ми смо спремни да уђемо у савез али искључиво српских земаља”.

У целој овој својој причи Вучуревић је можда занемарио чињеницу да се србска интеграција није могла остварити   све док је трајао рат, а сасвим је сигурно да није схватио ни питање куда Црну Гору може одвести његов тврд став према међусобном односу Херцеговине и Црне Горе. Црногорски избор, наравно, био је ограничен, он се могао свести барем на две могућности:

– Да се Црна Гора одрекне концепта грађанске државе и да, у складу са Вучуревићевом херцеговачком визијом, постане србска држава, односно држава србског народа;

– Да Црна Гора задржи свој садашњи статус а Херцеговина уђе у Југославију као део Републике Србске.

Заточнике црногорске самобитности није могла задовољити ниједна од ових двеју варијанти јер су на обе гледали као на крај Црне Горе и Црногорства. Славко Перовић, тада вођа црногорских либерала изразито антисрбски оријентисаних, забринут Булатовићевим размишљањем о Херцеговини и не обазирући се на херцеговачко опирање Булатовићевој логици, изјавио је да ће у будућој држави србског народа, “савезу српских држава”, Црногорци нестати и да ће им бити и “оспорено право да буду у властитој држави национална мањина, јер су, наводно, српског порекла”.

Како су, барем до сада, предлози о стварању “сједињених српских држава”, или “савеза српских држава”, или “савеза српских земаља”, потицали искључиво из западних србских области (са западних србских подручја), може се закључити да су тамошњи “владаоци” себе препоручивали за учешће у власти када се Србство, ако Бог да, уједини. Наравно, они се неће позивати на надмоћ србског западњаштва, као што се то црногорствује расистичким позивањем на “надмоћ људскости”, али ће у први план истаћи своје жртве на најзападнијим и западним границама Србства и замахаће заставом са које ће се видети да се Србија бранила баш “тамо”. Поменути синдром, за разлику од црногорског, подразумеваће нешто друкчију поделу власти, а “савез српских држава” створен због власти, постаће широк полигон за нове србске поделе. Јер, пошто из саме дефиниције “савеза српских држава”, или “савеза српских земаља”,    или “сједињених српских држава”, проистиче да се ради о мање-више механичком споју, свака држава из “савеза”, или “сједињена” држава, имала би право да иступи из федерације, или савеза србских држава, или сједињених србских држава, или савеза србских земаља, кад год јој се прохте или кад год то нађе за потребно или корисно.

Ако неко и данас, као што то чини Душан M. Стојановић с почетка ове приче и као што о истој ствари још увек размишљају његови не баш малобројни истомишљеници, макар и најдобронамерније очекује да србске области уђу у неки “савез”, да буду “сједињене”, да се претворе у “уједињене”, мора имати на уму да такав концепт рачуна са даљим разбијањем Србије: на издвајање Војводине Србске у засебну републику (можда и изван Србије), осамостаљење Рашке (на путу ка муслиманској федерацији), нестанак Косова и Метохије, регионализацију Србије с изгледима да и сваки регион, једнога дана, прогласи своју самосталност.

Званична Србија, наравно, о овој теми упорно ћути, а многи јој приговарају због тога ћутања. Кажу да би Србија морала имати свој јасно дефинисан национални програм и сваки Србин морао би знати шта у том програму пише. Кључни аргумент за ту врсту критике садржан је у податку да је и Кнежевина Србија, још 1844. године, имала свој национални програм у Начертанију Илије Савића Гарашанина, мада је само реткима познато да је тај спис било изузетно строго чувана тајна и да се у србској јавности до 1906. године није ни знало за њега. У недостатку, дакле, националног програма прикладног за кафанске расправе, домишљатији појединци или препоручују своја решења или из свих оруђа нападају државу Србију што није обзнанила србски национални програм и по један оверен препис тог програма доставила “на знање и равнање”, сваком грађанину. 

Шта коме даје Србска Земља. Иако је несумњиво да су најједноставнија решења и најквалитетнија, поставља се питање како би се, једнога дана, у Србској Земљи понашали “крајеви настањени српским народом”. За Србију, као територијално највећу и најмногољуднију, Србска Земља значила би да је испуњен идеал свих србских родољуба који су се чувајући историјску свест о недељивости србског националног бића залагали да сви Срби живе у једној држави. Младе републике са западних граница Србства, Република Србска и неочувана Република Србска Крајина, једва би дочекале да Србство запева као што су Срби изван данашње Матице певали о њему. Црна Гора, стара србска луча микрокозма, обучена у вијенац горски, током претходних осамдесетак година до безумља расрбљена и одрођена, Сpбску Земљу требало би да прихвати као могућност за опстајање пред налетом католицизма и ислама, новог светског поретка и злочина већ виђених под таквим и тим заштитним знаком.

У односу на остали свет, а нарочито у односу на бројне суседе који Србију, било каква да је и колика да је, сматрају државом створеном чак и на наводним њиховим територијама, назив Србска Земља представљао би специфичан заштитни знак за будућу државу србског народа. Било какав покушај са стране да се агресијом, вербалном или војном, окрњи србски национални простор назван Србска Земља, налаже србском народу свету обавезу и даје неспорно право да свим расположивим средствима брани своју државну и националну целовитост. Називом Србска Земља јасно се обележава државна и национална територија која несумњиво припада србском народу, а нико не може оправдати, ни пред собом ни пред другима, евентуалну намеру, још мање покушај, да присвоји или нападне, угрози или отме, макар и делић државе назване Србска Земља.

Србска Земља – то је окосница ненаписаног србског националног програма и стварна будућност србског националног и духовног бића. Када ће тај програм бити остварен и на који начин, зависиће од спремности сваког Србина да ту мисао “уграђује” у своје потомство, да је подржава и речју и делом и да се залаже за њено остварење.

Макар све то трајало кроз нараштаје. Баш као што нас је песник Змај поодавно саветовао:

“Посејмо њиву будућих дана / Радимо на њој са свију страна”.

И макар се понеко од њих запиткивао постоји ли написан србски национални програм.

Постоји, постоји…

Не зове се баш тако, али се њиме исказује смисао србске националне мисли да сви Срби живе у једној држави. У својој основи, то је баш оно што тражи Химна Светоме Сави позивајући Србе “са свих страна”, “с мора и Дунава”, да “к небу главу” подигну, тамо угледају “Саву Српску славу”, да се с њим “српска срца сва” уједине, када ће “сунце мира, љубави / да нам свима сине”. Као врховни циљ, дакле, Химна истиче духовно уједињење свих Срба, односно свесрбско сједињење у Светосављу. 

Наравно, србска држава (или: они који србску државу воде по нашем избору, такав какав је) не може дефинисати своје циљеве баш у тој форми, али је ван сваке сумње да и њен идеал (и њихов) мора бити уједињење свих србских територија на начин који би отклонио све сумње у погледу будућег устројства будуће државе у којој би србски народ живео. Морала би то бити једна држава, са једном влашћу (“Нит је било нити може бити / једна земља а два господара”), где би се до учешћа у власти стизало избором а не договором племенске, партијске или какве друге хијерархије.

“Са свих страна сви Срби”, лишени свих комплекса укључујући ту и страх од неупознатости са националним програмом, са Светим Савом у срцу и Светосављем у души, творили би државну организацију досад непознату многовековном државотворачком искуству србском, државу засновану на хиљадугодишњим традицијама србске саборности, државу која би могла избрисати вероватно најпогубније србске поделе на “дошљаке” и “староседеоце” (на “дођоше” и “нађоше”). Да би се до тако високог циља стигло, већ у почетку морају бити постављени максимални захтеви, без прелазних решења. А максимални циљ свих србских политичких делатника морао би бити да се сви крајеви настањени србским народом уведу у јединствену и самосталну србску државу – под именом Србска Земља.

Сви србски крајеви морали би у Србску Земљу ући под својим земљописним називом, равноправно, неоптерећени било каквом или било чијом величином, заслугом, традицијом, историјом или намером. У односу на остали свет, а нарочито у односу на бројне непосредне суседе – све редом однарођене Србе – који Србију, било колика да је, сматрају државом створеном чак и на њиховим наводним територијама, назив Србска Земља представљао би заштитни знак за будућу државу србског народа. Било какав покушај са стране да се агресијом, вербалном или војном, окрњи србски национални простор назван Србска Земља, србском народу налагао би свету обавезу и давао неспорно право да свим расположивим средствима брани своју Отаџбину и целину свог националног бића. Називом Србска Земља јасно би се обележила државна и национална територија која несумњиво припада србском народу, а нико не би могао оправдати, ни пред собом ни пред другима, евентуалну намеру, још мање покушај, да присвоји или нападне, угрози или отме макар и делић тако назване државе.

То би, у извесну руку, било благо рашчлањење управо поменутог става да би сви Срби требало да живе у истој државној заједници, и то би био вербални израз трајног србског националног програма. На који би се начин то оствари(ва)ло и у ком би се времену то десило (дешавало), зависило би не само од војних и политичких прилика у свету већ и од духовне оријентације и националног расположења свега србског живља.

Без духовног сједињења србског народа неће вредети ни најлепше срочен национални програм.