NAVODNJAVANJE I POPLAVE U SRBIJI

Foto: RTV (J.Pap)

Pad navodnjavanih površina

Prema izveštaju Republičkog zavoda za statistiku (RZS) tokom 2021. godine u Republici Srbiji navodnjavano je samo  52.236 hektara poljoprivrednih površina, što je za 0,4 odsto manje nego u 2021. godini! Oranice i bašte (sa 94 odsto) imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a potom slede voćnjaci (sa pet odsto) i ostale poljoprivredne površine (sa udelom od jedan odsto). U padu navodnjavanih površina treba tražiti i uzroke fizičkog pada poljoprivredne proizvodnje u Srbiji u 2021. godini od pet odsto. 

Napomenimo samo da je hidrosistem D-T-D izgrađen 1977. godine i da je bio plan da navodnjava 510.000 hektara i odvode suvišne vode sa million hektara. I pored svakodnevnih obećanja vlasti da se grade sistemi za navodnjavanje koji će povećati agrarnu proizvodnju to se još neostvaruje. Jer, ona za protekle tri i po deceneije ima prosečan rast od samo 0,45 odsto!  Planirano navodnajvanje od sistema D-T-D nikada nije ostvareno niti je funkcionisalo, dok je odvodnjavanje sa million hektara prestalo da funkcioniše 2005. godin posle velikih polava u Vojvodini. Tada zapušteni  hidrosistem zbog velikih količina mulja nije mogao da primi suvišne vode. Za novac koji samo u jednoj godini odnese suša (najmanje to je 1,5 milijardi dolara) mogli bi se izgraditi sistemi za navodnjavanje.

Oranica postaje pustinja!

Ako u narednih pola veka budemo zalivali plodne oranice, čiji kvalitet zemljišta stalno opada (sad u zemljištu imamo manje od tri odsto humusa), a ne bude prirodnog đubriva, od žitnice zemlje, po prinosima, stvorićemo pustinju. Da se u Srbiji ne koristi prirodno bogatstvo voda, ali ni ono što je čovek stvorio, najbolji dokaz je hidrosistem D-T-D. To je danas najveća mrtva investicija u Evropi. Potrebno ga je oživeti kako bi njime plovili brodovi i zalivale se njive u Vojvodini, gde ima 1,7 miliona hektara oranica. Dakle, s obzirom da u Vojvodini ima 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom, ako bi sa jedne i druge strane kanala obuhvatili po 100 metara, mogli bi da navodnjavamo 44.000 hektara.

Niz godina se ističe da je Srbija sa Razvojnim fondom iz Abu Dabija potpisala sporazum o kreditu od 100 miliona dolara, koji bi se iskoristio isključivo za razvoj sistema za navodnjavanje u našoj zemlji, očigledno da to još ne daje željene rezultate. Do proleća 2018. godine u prvoj fazi izgradnje sistema za navodnjavanje u Vojvodini, fiannsiranog od strane  dobročinitelja  iz sveta, kako javnosti saopštavaju nadležni, završeno je osam projekata, plan je bio da cela ta faza bude gotova do kraja 2019. godine. Međutim, i pored tih obećanja, prema podacima RZS ni u 2019. godini nije bilo povećanja sistema za navodnjavanje u Srbiji. Čak su navodnjavane površine su smanjene za oko 77 hektara! Dakle, samo informacije koje dolaze iz nadležnih da će se velike površine navodnjavjati, bile su prevara za narod! Jer, zemlja je ostala suva, jvlaj Republički zavod za statistiku!

A, kad nema vode, nema ni dve i tri žetve i manja je proizvodnja, Na 3,47 miliona hektara u 2019. godini vrednost proizvodnje je bila ukupno oko 5,5 milijardi dolara. I imala je pad od oko 0,1 odsto. Učešće agrara u BDP Srbije tada je bilo nešto veće od devet odsto. U proizvodnjii stagniramo decenijama, pa je za poslednje tri decenije rast samo 0,45 odsto godišnje! I navodnjavane površine su najniže u svetu!  Jer, u SRbiji se navdonjava samo 1,4 odsto obradivih njiva, a u svetu čak 17 odsto u proseku! Rasta proizvodnje nema jer nema vode, ni prirodnog gnojiva. Vode nema jer nema izgrađenih ni korišćenih novih sistema, a gnojiva nema jer su uništene fabrike koje su ga proizvodile pre raspada Jugoslavije. A, nema gnojiva jer su prazne staje pa nema ni stoke koja treba da daju prirodno đubrivo. Ukoliko ostane kako je sada, pa ne bude 100.000 junadi u Vojvodini, a kada bi počeli da se koriste sistemi za navodnjavanje, od žitnice će se stvoriti pustinja! Ne afrička već ona po prinosima.

Vrednost izvoza sirovina za proizvodnju hrane, odnosno, kako se to u Srbiji kaže, hrane u svet u 2019. godini, izvezeno je za 3,6 milijardi dolara, a uvozeno je nešto više od dve milijarde dolara. Suficit je bio nešto veći od 1,5 milijardi dolara.  U 2021. godini u svet je izvezeno sirovina za proizvodnju hrane  (koju mu nazivamo hranom) za 4,9 milijardi dolara! Cilj je da se mora   izvoz povećati bar na 10 milijardi dolara godišnje. Ali ne samo sirovina već i finalnih proizvoda, čija je vrednost prilikom prodaje na tržištu mnogo veća od sirovina. Kada će to biti? Kada oni koji vocde zemljeu shvate da agqara mora da psoane strateška privredna grana. Ne smao na rečima u predizbornim kampanja, većna delu. Međutim, po sadašnjem ponašanju nadležnih, na to će se čekati još dugo. Bar dok ovu privrednu granu, koja u Srbiji nije strateška, budu vodili ovakvi kreatori agroekonomske politike! Uvek će narod dobijati obećanja, u rečima i netačnim materijalima.

 Poslednja zvanična Strategija razvoja poljoprivrede Srbije doneta je jula 2014. godine. Usvojila je Vlada Srbije, ali nikada nije upućena u Skupštinu Srbije na razmatranje i usvajanje. Jer, samo tada bi do kraja bila validna. Kako piše u njoj, čiji su tvorci 200  eksperata iz Srbije napisali obećanja na 145 strana, predstavljeno je narodu da će rast agrarne proizvodnje do 2024. godišnje biti 9,1 odsto, odnosno ako ne budu dobri uslovi najmanje 6,1 odsto. To su biel samo želje.  Najbolji dokaz su podaci RZS po kome je u prvoj, 2015. godini njene primene, u agraru Srbije bio pad proizvodnje od osam odsto, zatim u 2016. godini je objavljeno da smo imali rast od osam odsto, pa u 2017. godini suša je nanela štete agraru od 1,5 milijardi dolara. Država nije imala novca da prizna i nadoknadi elementarnu nepogodu, već je proglašen samo pad proizvodnje od 10,7 odsto odsto. Potom je 2018. godina proglašena za veoma rodnu pa i rast proizvodnje od oko 18 odsto. Međutim, veće sledeće 2019. godine bio je pad od 0,1 odsto, a u 2020. godini kada je vladala Korona imali smo sumnjiv javno objavljen rast proizvodnje od 4,6 odsto! Ali, posle toga u 2021. godini proglašen je pad proizvodnje od pet odsto!

Najviše nam rastu groblja

U godini Korone 2020. agrar je proglašen veoma uspešnim pa je imao rast od 4,6 odsto, da bi u 2021. godini opet bio – pad od pet odsto! Dobro je što je u s vim ovim godinama Srbija imala samodovoljnost u proizvodnji hrane. Ali to i9 nije veliko umeće na površianma koej se obrqađuju od 3.476.000 hektara za manj od sedam miliona stanovnika.To je situacija i u 2022, godini. Malo se sirovina za hranbu na tium povšrianma proizvodi i zbog toga što se genetske mogućnosti biljaka i onog što je nauka stvorila i ponudila koristi sa samo 30 do 50 odsto! Doda li se tome da stočarstvo u BDP agrara učestvuje samo sa 29 odsto, onda moramo bitii zadovoljni, kako nas vodi agroekonomska politika u Srbiji. To je karakteristika nerazvijenih subsaharskih zemalja! Jer, stočarstvo je dokaz razvoja jedne zemlje. Ali, ono u BDP agrara mora da učestvuje najmanje sa 60 osto! Ali, i zahvaljujući tome što je u Srbiji sve manje stanovnika, potrebno je i sve manje hrane! Dokaz tome je da poslednje tri i po decenije u Srbiji svake godine umiralo po 102.000 žitelja, a rađalo se tek oko 65.000 njih. Dakle, svake godine bivlo nas je manje po 37.000!  Svake godine e nestajala po jedna varošica, poput Bečeja. Najveća razlika između umrlih i rođenih bila je u 2021.godini. I tada je vladala Korona pa je bilo bilo više umrlih nego rođenih čak za 75.000! Dakle, sad nestaje po jedan gradić. Trend je nastavljen i u 2022. godini kada je  samo za prva tri meseca bilo više od 21.000 umrlih nego rođenih! Sve ovo dokazuje da nesaje Srbija da nam ponajviše rastu groblja!  Da bi sahranili sve umrle u jednoj godini do sada je bilo potrebno po 20 fudbalskih igrališta!

Obmanjivanje naroda sa novim sistemima!

Za veću proizvdonju hrane, potrebno je da imamo više goveda u stajama i da njive više navodnjavaju oranice. To bi doprinelo da prinosi bujdu veći ali I da imamko po dve pa I tri žetve godišnje. Sa navodnjavanjem je u 2021. godini ukupno bilo zahvaćeno 92.574 hiljade m3 vode, što je za 33,9 odsto više nego u prethodnoj godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova − 84,3 odsto, dok su preostale količine bile zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže. Obećanja u svim strategijama svih ministara (13  je bilo od 2000. godine u samostalnoj Sribji) bila su da će sistemi navodnjavati više od milion hektara plodnih polja? To je bilo i ostalo samo obećanje.

To se posebno naglašavalo u vreme privatizacija i rasprodaje plodne zemlje u Vojvodini strancima, pre svega, onima koji su dolazili iz Afrike. Svakodnevno se govorilo kako se ulažu ogormne milijarde dinara, evra, dolara, za nove hektare i sisteme  za navodnjavanje koji će Srbiji donositi dve pa i tri žetve godišnje, povećati proizvodnju i izvoz. Ali, od tih sistema nema nitpa I postoje samo oni koji su izgrađeni pe nekoliko decenija! A, da je svaki od 13 poslednjih ministara izgadio samo po 10.000 hektara novih sistema, onda bi danas na poljima u Srbiji bilo navodnjavamo više od 130.000 hektara novih žednih polja. Ako, bi se tome dodalo i ono što je ostalo iz prošlosti pa se koristi i danas, onda bi bili blizu snu od 200.000 hektara. Podsetimo se samo da Srbija danas, pored svih ti obećanja, navodnjava tek 1,4 odsto obradivih površina! U svetu je to čak 17 odsto!  Recimo, da se u Albaniji već decenijama navodnjava oko 380.000 hektara! Onda netreba da nas čudi što iz ove zemlje naše tržište zatrpava povrće proizvedeno baš u ovoj zemlji.

U Srbiji je najzastupljeniji tip navodnjavanja bio je orošavanjem. Od ukupne navodnjavane površine, orošavanjem se navodnjavalo 91,8 odsto površine, kapanjem 8,0 odsto površine, a površinski se navodnjavalo svega 0,2 odsto površina. Istraživanjem o navodnjavanju obuhvaćeni su poslovni subjekti i zemljoradničke zadruge koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom i uslugama u poljoprivredi i/ili upravljaju sistemima za navodnjavanje.

Problem i poplave!

Prošle 2021. godine u Srbiji je bilo poplavljeno više od 14.000 hektara! Ukupna površina branjena od poplava u 2021. godini iznosila je 1.763 .946 hektara, što je, u odnosu na 2020. godinu, više za 11,7 odsto, objavio je Republički zavod za statistiku. Korišćena poljoprivredna površina branjena od poplava iznosila je 1.204.506 hektara i čini 68,3 odsto od ukupne branjene površine.

Površinskim vodama poplavljeno je 14.072 hektara površine, od čega 50,9 odsto čini korišćeno poljoprivredno zemljište. U slivu Morave poplavljeno je 3.150 hektara poljoprivredne površine, što predstavlja 44 odsto od ukupno korišćenih poljoprivrednih površina. Podzemnim vodama poplavljeno je 656 hektara površine, a od toga 95,6 odsto čini korišćeno poljoprivredno zemljište. Korišćena poljoprivredna površina poplavljena je u slivu Dunava.

Sistemom za odvodnjavanje obuhvaćeno je 2.372.000 hektaraa, što je, u odnosu na 2020. godinu, manje za 6,5 odsto. Sliv Dunava sa 1.670.000 hektaraa ima najveću površinu obuhvaćenu sistemom za odvodnjavanje, a potom slede sliv Save, sa 427.000 hektara, i Morave, sa 275.000 hektara.

U 2021. godini, površina zemljišta koja je zahvaćena erozijom iznosila je 3.912 km2, što je u odnosu na prethodnu 2020. godinu bilo više za 1,26 odsto. Od toga je smireno 292 km2.

Propadanje hidrosistema

Uzroci takvom anju nalaze se u nekorišćenju I propadanju najveće investicije posle Drugog svetskog rata, hiudrosistema D-T-D. Ako je gazdovanje vodama jedno od osnovnih merila civilizacije, onda ne treba da čudi to što je bečkom dvoru 1791. godine bilo potrebno samo deset dana da odobri plan inženjera Jožefa Kiša o spajanju Dunava sa Tisom, kanalom dugim 100 kilometara. Kanal je trebalo da skrati vodeni put između te dve reke za 260 kilometara, a iznad svega “da ocedi” plodnu bačku zemlju. Plan je dvoru upućen 12. decembra, a razmatran je i povoljno ocenjen 22. decembra iste godine. Kakva je to brzina bila, primećuje u knjizi “Vojvodina, propadanje jednog regiona” autor Dragomir Jankov. Kanal Dunav – Tisa –  Dunav, poznatiji kao Franc Jozefov ili Veliki bački kanal, počeo je da se gradi 1793. godine, a pušten je u rad 1802. godine. Tada je to bio najveći zahvat u Jugositočnoj Evropi, na kojem je 150 godina kasnije, 1947. godine, začeta ideja o premrežavanju čitave vojvođanske ravnice. Jer, Nikola Mirkov, idejni tvorac Hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav, shvatao je režim kao “živi organizam” kome treba pristupiti celovito i sveobuhvatno.

Kanal D-T-D, posle tri decenije gradnje, pušten je u rad 1977. godine. Branu na Tisi kod Novog Bečeja, otvorio je tada visoki funkcioner tadašnje Jugoslavije Stane Dolanc. Bio je to tada jedan od najkomplkesnijih vodoprivrednih objekata u Evropi! On danas obuhvata 960 kilometara kanalske mreže, 24 regulacionih i pet sigurnosnih ustava, 16 prevodnica, šest velikih crpnih stanica i 84 mosta! U toku njegove izgradnje iskopano je 133 miliona kubika zemlje i ugrađeno je pola miliona kubika betona. Procenjuje se da je u kanal uloženo ukupno oko tadašnjih milijardu dolara. Cilj njegove izgradnje bio je da odvodi suvišne vode sa milion hektara i da navodnjava 510.000 hektara. Prvu funkciju je ispunjavao sve do 2005. godine, kad zbog velike zapuštenosti i količina mulja nije mogao više da prima suvišne vode, pa je došlo do velikih poplava u Vojvodini. Što se tiče navodnjavanja ono nikada nije funkcionisalo kako je tada rečeno. Navodnjavalo se od 30.000 pa, navjiše do 53.000 hektara. Sve ostalo su obmane javnosti!

Hidrosistem je do 1988. godine održavan i ispunjavao je svoju prvu ulogu (odvodnjavanja). Međutim, 1988. je bila ključna godina koja je izmenila lice vojvođanske vodoprivrede jer je ubrzo posle “jogurt revolucije” došlo do decentralizаcije nadležnosti i vlasti. Država je sve to preuzela na sebe, a nije bilo novca za održavanje i počela je erоzija… Sistema i vlasti koja je tada obećala blagostanje, a sve postaje ruina.To se najbolje vidi na ovom gigantu, hidrosistemu D-T-D.  Za deceniju i po došlo je do zamuljenja koja sprečavaju protok vode i plovidbu. U tim kanalima danas ima oko 15 miliona kubika mulja koji treba očistiti.  Kao do smo zaboravili da je rečni transport u svetu najjeftiniji pa ga i nekoristimo. (B. Gulan)