Spasavanje sela u Srbiji znači i spasavanje države! Jer, od 4.700 sela u fazi nestajana je njih 1.200. Ali, ovde kao da smo već zakasnili jer, će uskoro nestali svako četvrto selo sa mape. Zato nam je sad zadatak da se krene u spasavanje varošica! Rešenje postoji, a to je novi koncept poljoprivrede Srbije. Ali, ona mora postati strateška privredna grana. Taj koncept mora da usvoji i Parlament Srbije!
Piše: Branislav GULAN
U Srbiji se već decenijama čeka bolji život od agrara. Mnogi čekajući taj boljitak odu sa ovog sveta da ga i ne dočekaju. Je, poljoprivreda nije strateška grana. Donose se nerealne i netačne Strategije, koje umesto rasta donose pad ili stagnaciju agrarne proizvodnje. Ove validne strategije do pojave Korone u poslednje tri i po decenije imale skroman rast proizvodnje u agraru od samo 0,45 odsto godišnje. U poslednjoj strategiji u 2024. godini, predviđen je rast od 9,1 ili u lošijim godinama od 6,1 odsto. Nekada davno obećano je navodnjavanje, bez koga nema visoke proizvodnje, na 510.000 hektara. U Srbiji se sad navodnjava manje od 55.000 hektara, što je tek 1,5 odsto obradivih površina. Istovremeno u svetu se navodnjava čak 17 odsto njiva. Od zemlje izvoznika, postali smo zavisni od uvoza mesa, mleka i drugih potrepština! Vrednost proizvodnje po hektaru je samo 1.200 evra, dok je tu u EU najmanje od 25.000 evra! Da bi to postigli, po onome što se sad čini treba da prođe najmanje šest decenija!
Selo je zapostavljeno više od sedam decenija. Sad je u fazi nestajanja svako četvrto naseljeno mesto! Ono što ostaje od njih samo su ruine. U poslednjih pola veka godišnje se gasilo po 100 zadruga u tim naseljenim mestima. Sad je vraćen duh zadrugarstva, ali nije imovina neopravdano oduzeta posle Drugog svetskog rata! Od 2017. godine čine se mali koraci na njegovom oporavku. Ali to je pužev korak koji ako se tako nastavi trka više od pola veka, koliko je selo i uništavano, neće se osetiti boljitak!
Vlada Srbije izmenila je Uredbu o utvrđivanju programa dodele bespovratnih sredstava za kupovinu seoske kuće sa okućnicom i povećala sredstva za tu namenu u 2023. godini sa 895 miliona dinara na 1,083 milijarde dinara.
Nekoliko je uslova koje mladi, do 45 godina starosti, koji žele ovu pomoć države moraju da ispune:
da podnosilac prijave nema više od 45 godina; da je državljanin Srbije;
da ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije;
da nije vlasnik ili suvlasnik nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije, izuzev poljoprivrednog zemljišta i da istu nisu otuđili ili poklonili u prethodnih pet godina;
Takođe, od podnosioca prijave očekuje se da sa prodavaocem nepokretnosti nije u krvnom srodstvu;
da nije u postupku odobravanja sredstava za kupovinu nepokretnosti i da u momentu podnošenja prijave nemaju neizmirenih obaveza prema državi.
Pored obaveznih uslova, podnosioci prijave moraju da ispune i samo jedan od sledećih uslova koji se odnose na to da se na selu živi samostalno u zakupljenoj kući ili u porodičnoj zajednici sa ostalim članovima porodice, zatim da živi u gradskoj sredini u zakupljenoj nepokretnosti samostalno ili sa porodicom i da ima nameru da živi na selu. Dobijaju kuću, vrednosti do 12.000 evra, koju ne mogu da otuđe u narednoj deceniji. Da nađu kuće koje im odgovaraju da bi živeli na selu, pomoć im pruža lokalna zajednica. Kuće koje podležu programima Ministarstva za brigu o selu takođe moraju da prođu određene kriterijume. Seoska kuća mora da se nalazi u selu u kojem postoji bar jedan od objekata javne službe ili usluga (zdravstvena ambulanta, pošta, škola, stanica prevoza itd).
Foto: Goran Mulić – Surdulica, varošica koju treba sačuvati
Takođe je bitno da je upisana u katastar na ime prodavca, i da je nepokretnost, kao i svi prateći objekti, izgrađena u skladu sa propisima.
Poslednji uslov je da joj je cena u granicama tržišne vrednosti i da kuća i pomoćni objekti nisu predmet sudskog spora. Oni koji dobiju kuću ona mora biti njihovo prvo rešavanje stambenog problema.
Ni danas se o tome ne bi raspravljalo u javnosti, a posebno ne u Vladi Srbije, da se nekadašnji ministar za regionalni razvoj 2017. godine, a potom se ministar za Brigu o selu Milan Krkobabić, nije prihvatio tog posla. A, od tog posla svi su bežali poslednjih decenija, počev od novinara, pa do vlasti. Jer, je bilo sramotno – baviti se seljačkim problemima. A, glas seljaka vlast nije slušala, jer ih selo nije interesovalo. Pa ga nije ni čula, sedam decenija, sve do danas, dok nisu izašli na ulice. Pa i danas čuje samo onaj ko hoće. Dok proizvođačima hrane u Sbiji nije dogorelo do nokata, pa su izašli na ulicu da ukažu na svoje probleme i na nestajanje sela! Oni ne da se nalaze na ivici propasti nego na rubu ambisa kako kaže Mileta Slankamenac, jedan od lidera paorskog okupljanja u Vojvodini.
Ministarka je pozvala seljake da dođu u Vladu. A, ona nije htela da dođe na razgovor sa Miletom Slankamencom, paorom i seljakom, na sučeljavanje u TV Vojvodini, 16. novembra 2023. godine popodne u studio. Seljak Setozar Toza Murgaški sa Čeneja kod Novog Sada kaže, što bi mi iz sela išli u Vladu. Neka ministarka dođe kod nas u selo na razgovore, pa da kada mi razgovoramo i vidimo da nas cene, biće i – dogovora. Ovako ne! Mi hoćemo da se problemi ne rešavaju više uredbama, već sistemski, dugoročno! Jer, uredbe nikada nikome ništa dugoročno nisu nešto dobro donele. To je samo ,,gašenje požara’’. Zna se ko zbog koga postoji, ministarka, premjerka ili bilo kod od njih zbog nas ili mi zbog nje! Eto, videlo se da se ona ponaša kao i njena partija, pa neće da razgovora i da se suočava s seljacima, osim iza zatvorenih vrata u kabinetima Vlade Srbije. Posle dogovora oni kroje saopštenja kako im odgovara, a ne onji koji proizvode hranu, za nju i narod Srbije! Neće da dođe jer će čuti da je svaki dan u zemlji Srbiji 500.000 gladnih! Dakle, dok proizvođačima hrane nije dogorelo do nokata, pa su počeli da izlaze na ulicu, jer im je to jedino rešenje da se čuje njihov glas, za problem sela, njegovo nestajanje, a samim tim i nestajanje Srbije, ne bi se ni znalo! Zato danas spasavanje sela u Srbiji, predstavlja i spasavanje države!
Sumorna slika sela!
Evo i slike današnjeg sela u Srbiji. Oni koji pričaju o potrebi spasavanja, sela, zadruga i države, pre sedam decenja su otišli iz sela i zalagali se za gašenje zadruga, nisu sprečili da nestaju sela. Eto, danas u Srbiji (bez Kosova i Metohije) ima oko 4.709 sela, odnosnoi naseljenkih mesta kakopiše u Ustavu. Svako četvrto ili njih 1.200 je u fazi nestajanja. Dakle, čak u 86 odsto sela opada broj stanovnika. Bitno je da po Ustavu Srbije mi nemamo niejdno selo u Srbiji. Piše da su sve to naseljena mesta. Prema podacima PKS čak u 1.000 sela Srbije nema prodavnice, pa se mora i po 30 kilometara da bi se kupile osnovne namirnice.
Najbolji dokaz nestajanja sela je činjenica da je u Srbiji u poslednjoj decneiji između dva popisa, nestalo oko 500.000 stanovnika! Odlazi se iz sela u tri grada Beograd, Niš i Novi Sad. Bolje je biti siromašan u gradu, nego bogat u selu! Jer, biti seljak još uvek je sramno zanimanje, bilo i ostalo. Pojedini koji se odluče da žive u selu su retki. Jedan se vrati na selo, pa o tome pričamo i pričamo kao da su se sela napunila ljudi, kao da više nema praznih kuća.! To je obmana. Sela su nam propala. Ostala prazuna i od nkjih su to sad ruine. Sad treba spasavati varošice!. Jer, godišnje nam nestane, jedan Negotin, Šid, Zaječar, Surdulica… A, svaka treća kuća u selima je danas prazna!
Dakle, u selima je oko 200.000 prazunih kuća. U naseljima je oko 50.000 kuća bez vlasnika, a na 150.000 njih piše da trenutno u njima niko ne živi. Baš te kuće njih 2.650 dosada su bile meta onih koji su se obratili Ministarstvu za brigu o selu, pa su one dobile nove vlasnike.Tao je i oko 10.000 novih stanovnika u selima Srbije. Među njima je i oko 3.000 dece. Tako je akcija MBS fakat ,,naselila jedno’’ veliko selo. Međutim, i u najbogatijem delu nekad Jugoslavije, danas Srboije, nesaju sela. To jeslulaj sa Obornjačom kdo BAčke Topole, koje sad samo leti ima jednog sanovnika koji čuva stado, dodaje Mileta Slankamenac, paor iz Vojvodine. To je samo posledica činjenice da je za poslednj tri i po deceniej do poajve Korone, godišnje u Srbiji umiralo 102.000, a rađalo se samo do 65.000 stanovnika. Od pojave Korone umire 123.000, a rađa se samo 56.000 novih žitelja. Tužna i sumorna je slika Srbije, odnosno sela u njoj, danas. U selima su starci, koji više ne mogu da obrađuju njive, pa ih daju u arendu i zakup. Rezultat toga su neobrađene njive u Srbiji. Jer, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji se obrađuje samo 3,48 miliona hektara njiva. A, poseduje se oko 4,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta. Po dosadašnjem popisu stanovnika, u Srbiji se agrarom bavi oko 565.000 gazdinstava. Polovina od njih, čak 217.623, poseduje do dva hektara njiva. Teško je i uz intenzivnu obradu živeti od toliko malog poseda. Poljoprivreda je grana u Srbiji koja nema more, od nje se teško može živeti, opstati i ostati. Zašto?
Ona nije strateška grana u Srbiji, a kada politički slušate govore vlasti, na njihovim promocijama, agrar nikad nije na prvom mestu. Već, je uvek gotovo deveta rupa na njihovoj svirali. Dobro je što se bar jedan od vlasti, Milan Krkobabić, bavi tim problemima, ali, tempom koji pokušava da prividno rešava probleme. Od 2017. godine do sad aje osnovano oko 1.100 novih zadruga uselima, ali u njima je malo novozaposlenih. Da bi mladi ostali u selima, prvo treba ubediti devojke da se udaju u selima, da stvaraju porodicu i da žive od rada u selu. Tamo gde postoji zadruga u selima imai života, dečije graje, što znači i interesovanja za ostanak u selu. To je slučaj sa onhima koja su bliže varošicdama I gradovima. Jer, je to i tržičte za ono što se proizvede na selu. Međutim, dobro je što je pokrenuta akcija, ali to ide puževim korakom, i da bi se bolje osetili rezultati te akcije, proći će najmanje pola veka Jer, moraju se stvoriti uslovii za bolji život na selu. Bar približni onima u grfadu. To znači moraju na njivama moraju postojati sistemi za navodnjavanje kako bise proizvodoila hrana. A, njih je veoma malo. Zvanični podaci ukazuju da se u Srbiji navodanjava samo 54.639 hektara. površina. Svet navodnjava oko 17 odsto obradivih njiva, a mi eto, samo 1,5 odsto! Bez vode nema ni dve i tri đetve godišnje koje se promovišu u javnosti. Kada je posle tri decenije gradnje, 1977. godien izgrađen hidrosistem Duanv – Tisa – Dunav, dužine oko 960 kilometara sa 22.000 kilometara kanala, prilikom njegovog otvaranja tadašnji visoki funkcioner SFRJ Stane Dolanc je najavio da će se navodnjavati 510.000 hektara, što nikada nije ostvareno. Odvodnjavanje ba million hektara jeste, ali sad više ni to nije u funkciji jer iz kanala treba očistiti oko 15 miliona kubika mulja! Kada je građen hidrosistem iskopano je oko 135 miliona kubika zemlje. Danas da bi se on priveo nameni za njegovu upotrebu, pre svega, plovidbu, treba ga očistiti. Svaki novi ministar agrara u Srbiji poslednjih decenija, pa i sadašnji, je na početku svog mandata obećavao izgradnju na 100.000 hektara novih sistema za navodnjvanje. To se u Srbiji nikada nije ostvarilo! Ponovo je obećano i nedavno od ministarke!
Evo i zvaničnih podataka RPZ da je tokom 2022. godine u Republici Srbiji bilo navodnjavano samo 54 639 hektara poljoprivrednih površina, što je za 4,6 odsto više nego u prethodnoj 2021. godini. Oranice i bašte (sa 93,4 odsto) imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a potom slede voćnjaci (sa 5,4 odsto) i ostale poljoprivredne površine (udelom od 1,3 odsto). Za navodnjavanje je u 2022. godini ukupno zahvaćeno 99 355 hilj. m3 vode, što je za 7,3 odsto više nego u prethodnoj 2021. godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova – 89,8 odsto, dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže.
Foto: Arhiva RZS
Najzastupljeniji tip navodnjavanja bio je orošavanjem. Od ukupne navodnjavane površine, orošavanjem se navodnjavalo 91,8 odsto površine, kapanjem 8,1odsto površine, a površinski se navodnjavalo svega 0,1 odsto površine. Istraživanjem o navodnjavanju obuhvaćeni su poslovni subjekti i zemljoradničke zadruge koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom i uslugama u poljoprivredi i/ili upravljaju sistemima za navodnjavanje.
Prvi krov nad glavom
Dodelejvianje praznih kuča na selima radi njoihovo oživljavanhja je dobija ideja i veoma dobro. To je značajno za svakog ko nema sopstveni krov, pa da prvi put dobije ognjište u nekom selu, koje će možda i da opstane. Ali, od čega da se živi u tim selima, kada u njima nema prerađivačke industrije, gde da se zaposli? Kada se reše neki od tih problema, proći će pola veka. Mnogi koji su sad srednjih godina životnog doba, čekajući bolji život na selu, otićiće sa ovog sveta, a da ga neće dočekati! Ili su već otišli! Oko 2050. godine Srbija će imati manje od pet miliona žitelja! Eto, i sad se smanjuje, pa su nam prazna sela, jer u svakoj trećoj seoskoj kući nema života. A, u selima se sve ređe čuje i plač dece. Prazne su kuće, čim su one pazne, u stajama nema goveda, obori za tov svinja nemaju stanare – krmače i prasiće, sve manje je ovaca u torovima za stada…
Analize pokazuju da u 1034 naselja u Srbije ima manje od po 100 stanovnika. Blizu 1.000 sela nema prodavnicu, ali ni put, odnosno vezu sa svetom. Srbija je dobila autoputeve, ali do njih se nemože doći iz sela. Jer nema nikakvog puta. A, da se ni ne govori o seoskim putevima do njiva. U 2.000 sela nema bankomata ni pošte… Skoro polovina sela u Srbiji nema vrtića, a u 10 odsto njih ni osnovnu školu. Danas u Srbiji ima više stotina potpuno praznih naselja.Više od 200 njih nema nijednog stanovnika mlađeg od 20 godina.
Kada se neko vrati u selo, pak su retki to danas. Cilj uvek mora biti da se zaustave mladi da ne odlaze iz sela. Prvo se u selu moraju svoriti bar sličnki uslovi živoga kao u gradovima. Tek onda, ciljna grupa moraju biti biti mladi, a to je svake godine oko 2.500 svršenih senjoškolaca iz više od 50 srednjih poljoprivrednih škola u Srbiji. Oni su deca poljoprivrednika, koji imaju posede pa to nemoraju odmah da kupuju skupe njive. Jer, prosečna cena nije manja od 20.000 evra po hektaru, a još toliko toliko treba da se zasnuje nova proizvodnja, i još isto toliko da se doda da se postavi zaštitna mreža od grada… Ako se ubede ti mladi iz srednjih škola da ostaju na njivama treba ih pomoći sa dodatnim novcem, da nastave posao na njivi. Oni koji odu neka završe fakultete, pa koji odluče da se vrati u sela, neka vode poljoprvivredne zadruge. A, njih ima oko 3.000 u Srbiji. U njima bi bili povezani proizvođači, da li kao zadrugari ili kooperanti, zavisno od njih. U zadrugama bi poput Slovenije, bili oranizovani mašinski prstenovi.Tako rade u Sloveniji pa bi bolje bio iskroišćen mašinski park Srbije. On u Srbiji iznosi oko 451.000 traktora i oko 25.000 kombajn. Ali, ta mehanizacija sad nije dovoljno iskoriščena.
Potreban novi koncept poljoprivrede
Da bi zadruge bile u funkciji treba nam novi nordijski, zatvoreni sistem koncept poljoprivrede. To značli da zadruga moraju biti mesto okupljanja svih proizvođača da se radi od njvie do trpeze. A, to znači da zadruge moraju dobiti i prerađivačku industriju. Ona je odneta za vreme pljačkaške privatizacije u Srbiji posle 2000. godine. To je obavljeno uz pomoć države. Ali to bi onda bio i pravi put za izvoz finalnih proizvoda, a ne sirovina za hranu. Takvu proizvodnju mogu da omoguće zalivni sistemi. Ali pe toga saje mroaju da budupunejunadi poni mogu da korsite smao ako staje budu puen junadi i to u Vojvodini da ih bude oko 100.000 i još južno od Begoradu toliko.To bi omogućilo godišnji izvoz ,,bebi bifa’’ do 10.000 tona, ali i dovoljno junećeg mesa za sopstvene potrebe. U 2022. godina izvezeno je sirovina za hranu u vrednstoi 4,8 milijardi dolara. To mora za nekoliko puta da se poveća!Tada bi se ostvarilo kada bi neke zadruge postale izvozne organizacije, poput nekadašnjeg ,,Geneksa”, ,,Progresa”, ,,Graneksporta”… Međutim, to su samo planovi i želje, a potrebna je politička volja da se to ostvari. Sve dok agrar ne bude strateška grana, sve ovo otaće samo neostvarena želja! Takva organizacija povećala bi vrednost agrarne proizvodnje za nekoliko puta. Ona danas ne prelazi pet milijardi dolara godišnje. I to je samo 1.200 evra po hetkaru! Sa takvom proizvodnjoim Srbija nije konkurentna u svetu!
Poražavajući rezultati
To su sve poreažavajući rezutlati. Ako se tako nastavi za pola veka bićemo manjina u sopstvenokj državi. Ljudi iz sela odlaze u gradove, tamo sirmašno žvie pa se sve ređe odlučuju i za potomstvo. Tako uz duplo veće umrianej negošto jer rađanje, nesaju nam sela, a sa njima i Srbija. Danas je Srbiji samoi za sahrane godišnje potrebno da se obezbedi prostor od dva fudbalska igrališta! Teško je sačuvati i odbraniti sela, jer nam se ostavljaju ruine. Sad treba spašavati i varošie jer su i one na udaru. Nestaje, godišnje jedna Surdulica, Negotin, Zaječar ili Bačka Palanka. Mnogi koji su danas na vlasti, posle odlaska izu sela, ono više nije predmet njihovog interesovanja, osim ponekad u hvalospevima o svom poreklu. Zaboravil su na sela pa je većina njih danas pretvorena u ruine. Posebno na jugu Srbije.
Dokaz zapostavljanja agrara je uvoz 84.000 tona konzumnog mleka u 2022. godini, 10.000 mleka u prahu, 12.00o tona sireva, više od 300.00 svnja za klanice, isto toliko i prasića u 2022. godini. U ovoj 2023. godini u zemlju je do jula 2023. godine stiglo oko 18.000 tona zamrznutog svinjskog mesa i blizu 180.000 prasića. Inače, u ovoj godini je odobren uvoz oko 500.000 prasića. Sve to neće spasiti gašenjue stočnog fonda u Srbiji. Jer, već sad smo zavisini u ishrani od uvoza svinjskog mesa. A, daleke 1866. godine u Srbiji je na 1.000 stanovnika bilo 1.300 svinja, a u SAD samo 800! To je sve posledica zapostavjanja ove privredne grane. Prvo je bilo odlazaka sa sela, a prazna sela nemaju proizvodnje, nema gde da se mladi zaposle pa, moramo uvoziti hranu! Novi koncept podrazumeva i da se zaustavi gudišnje gubljene oko 25.000 hetkar plodnih njiva za infrastrukturu druge neproizvodne namene.
Pokretanjem akcije za oživljavanje sela Srbije, cilj je da se zaustavi i nestajanje Srbije. Jer, od 4.700 sela nestaje svako četvrto ili 1.200 njih. Čak u 86 odsto opada broj stanovnika. Po Ustavu Srbije, danas u njoj više nema nijednog sela! U njemu piše da su to naseljena mesta! U selima je na poečtku sprovođenja ove akcije i formiranja Minsitarstva za brigu o selu bilooko 200.000 praznih kuća. Od toga je 50.000 bez vlasnika u u 150.000 njih piše da trenutno niko u njima ne živi. Sumorna je slika sela Srbije danas. Jer, nema ljud, pa ni stoek za privredu, klaničnu indsutriju-. Uništial je sve tološa agroekonmska politika, ratovi sankcije, kuge…
Pretnja afričlke kuge
Afrička kuga svinja predstavlja izuzetno ozbiljnu pretnju za celokupan sistem proizvodnje svinja.Ne samo da ugrožava prehrambenu sigurnost države kada je u pitanju snabdevenost tržišta svinjskim mesom, nego predstavlja veliki izazov izvoru prihoda farmera i svih drugih učesnika u lancu proizvodnje, a kao rezultat ograničenja izvoza negativno utiče i na međunarodnu trgovinu države u kojoj je prisutna.
BROJ SVINјA U SRBIJI, PREMA RZS
| Godina | Svinje u hiljadama |
| 1947 | 1.904 |
| 1957 | 1.929 |
| 1967 | 3.328 |
| 1987 | 5.079 |
| 2007 | 3.832 |
| 2008 | 3.594 |
| 2009 | 3.631 |
| 2010 | 3.489 |
| 2011 | 3.287 |
| 2012 | 3.139 |
| 2013 | 3.144 |
| 2014 | 3.236 |
| 2015 | 3.284 |
| 2016 | 3.021 |
| 2017 | 2.911 |
| 2018 | 2.872 |
| 2019 | 2.903 |
2020 – 2022 2.000– 2.700
Prema podacima RZS-a u Srbiji zvanično na kraju 2022. godine bilo je 3,22 miliona svinja, dok stočari tvrde da ih je sad, srediniom 2023. godine, manje od 2.000.000!
Akademijski odbor za selo SANU koji nosi samo to ime, a u novom sazivu postoji od 2011. godinje, praktično se nije ni bavio selima. Jer, bili su retki njegovi članovi koji su učestvovali na dve i po decenije u radu Vlasinskih susreta, koje je do ove godine, kao svojevrsnu akademiju nauka u ovoj oblasti na Balkanu vodio, sad pok profesor Poljoprivrednog fakuleta u zemunu, dr Đura Stevanović. Za dve i po decenije održavanja Vlasinskih susreta, gde su dolazili eksperti, predavači, ali i slušaoci, i svi oni iz celog sveta, koje interesuje sudbina sela, retko je bilo da je nekada dolazio neko iz Akademijskog odbora za selo SANU, na te skupove. Predsednika te institcije koga zapravo nije itneresovalo selo nego funkcija koja nosi to ime, akademik dr Dragan Škorić, za dve i po decenije oderžavanja tih akademskih skupova, nikada se nije za interesovao za njih, niti je na njima pokušao da svojim eventualnim znanjem iz tih oblasti, da doprinese poboljšanju stanja u selima. Da učini nešto da se zaustavi godišnje gašenje po 100 zadruga, da se zaustavia odlaženje iz sela! Učesnici skupova na Vlasinskkim susretima ocenili su da je tanko znaje znanje članova Akademijskog odbora za selo SANU, o selima i da je bilo ispod nivoa potreba ovih rasprava. Verovatno i zbog toga članovi Odbora za selo SANU nisu dolazili na Vlasinske skupove da ravnaopravno učestvuju u raspravama. I dok su članovi Akademijskog odbora za selo čak i bojkotovali rad Valsinskih susreta, sela su propadala, nestajala, iz nih se odlazilo, a retko ko se vraćao. Zato su ona prazna, ostale su ruine. I to je delo vođenja brige o sel članova Akademijskog odbora za selo SANU! Života u njima u nema, nema ni stoke, jer nem naroda koji bi brinuo o njoj. Eto zašto Srbija mora da uvozi meso, mleko i druge potrepštine.
Ostale samo ruine…
Od sela su ostale ruine! Jer, kako zaustaviti nestajanje sela, smanjiti odlazak iz njih i zainteresovati, pre svega, mlade da se vraćaju? Nije bilo rešenja, a samo rasprave Vlasinskkim sussretima, bez pomoći države, koju to tako]e niej interesovalo, nisu mogli da se zaustave ti procesi. Jer, iz sela Srbije odlazi se sedam decenija. Samo za pola veka od 1950. pa do 2000. godine na prostorima nekadašnje Jugoslavije iz sela u gradove je otišlo oko osam miliona ljudi, govorio je pok sociolog sela eks Jugoslavije prof dr Svetko Livada iz Zagreba. Jer, nije se ništa učinilo da se zaustavi nestajanje sela, gašenje zadruga, pa nam ostavljaju samo ruine u selima. To je i danas slučaj.
Do sada je onima koji hoće da idu da žive na selu dodeljeno peko Ministarstva za brigu o selu 2.650 kuća. Tako je selo u Srboji dobilo oko 10.000 novih stanoivnika. Među njima je oko 3.000 dece. Ali, u odnsokluna ono kako izgleda Srbija danas, to je veoma malo i kap vode u moru!
Rezultat brige o selu poslednjih pola veka su prazna sela, prazne staje i obori. Mesare i prodavnice su pune, ali zahvaljujući uvozu! U Srbiji je danas manje od 400.000 grla goveda, nema ni 200.000 krava mlekulja, broj svinja je na nivou posle Drugog svetskog rata. Sada se proizvodi samo oko 400.000 tona vih vrsta mesa. Potrošnja mesa po stanvoniku je tek nešto veća od 30 kilograma godišnje po stanovniku. Godišnji izvoz ,,bebi bifa’’ je tek oko 400 tona, što je za 100 puta manje neto pre nekoliko decenija. Vrednost agrarne proizvodnje je samo oko pet milijardi dolara godišnje. Opala je potrošja svinjskog mesa na 15 kilograma po stanvoniku godišnje. U EU je to više od 30 kilograma. U Srbiji koja je 1866. godine na 1.000 stanovnika imala čak 1.300 svinja, a u SAD je bilo samo 800 tovljenika, sad nema svinja ni za sopstenu upotrebu. A, srednje razvijena zemlja mora da ima svinja koliko i stanovnika. U Srboiji je to tri puta manje! I dok nam opada proizvodnja i potrošnja, kao sva sirotinja u svetu, jedino imamo rast potrošnje živinskog mesa koga trošimo godišnje po 18 kilograma po stanovniku, junećeg oko tri kilograma, a ribe i jagnjetine po 3,5 kilograma…
Nemaština samo posledica
Ovakvo stanje u Srbiji posledica je višedecenijske loše agroekonomske politike koj se vodi u zemklji. Od izvozniak mes aSrbija je postakla uvoizhnik, ne smao mesa nego, se uvozi ihleb, čvaraka nema jer nema mesa…Kad aih nema, odna moraju da budui skupi… zasto se postavlaj ptiabnej smao od sebe zašto nikada vlasti u Srbiji nisu analizirali kako se sprovodi poslednj straegija o razvoju poljoprivrede u Srbiji je dnevno po 500.000 gladnih. Dakle, nemaštian je samo posledica odnosa prema proizvodnji hrane,
Evo šta je kao upozoenje pre donošenja poslednjae Stegiej o razuvoju poljoprivrede Srbije 2014. godine napisao nekadašnji savezni ministar poljoprivrede eks Jugoslavije prof dr Koviljkoi Lovre. Međutim, niko se nije na to obazazirao. Jer, nije bila prihvačena nijedna primedba iz javne rasprave u Beogadu, Nišu i Novom Sadu.
Foto- Goran Mulić – Gostuša, kameno selo na jugu Srbije
Strategija razvoja polјoprivrede do 2024. godine:
KOMENTAR – RECENZIJA prof. dr Kovilјka Lovre, Ekonomski fakultet Subotica, nekoliko dana ore usvajanja u Vladi Srbije
Obrazac za komentare na tekst Strategije polјoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024
1. Opšti komentari i sugestije na tekst Strategije polјoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024.
,,Autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja polјoprivrede je potpuno nelogična i besmislena. Izvedene projekcije pokazuju da će se polјoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što autori Strategije projektuju još ni jedna država nije uspela da ostvari. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se ostvare…’’ I niej se ostvarilo… Strategiaj važi jod do sredine 2024. Godine!
Na žalost, sve loše se i ostvarilo!
Ovo je deveta godina kako se ona sprovodi u praksi. To je strategija pada proizvodnje! Jer, 240 naših agrarnih eksperata je napisalo 145 strana strategije koja je usvojena 2014. godine. U njoj su napisali da će agar u Srbiji do 2024. godine da raste po godišnjoj stopi od 9,1 odnosno do 6,1 odsto ulošiji, godinama. To je bial smao nerealna želja! Srbija je od izvoznika postala uvoznik hrane. Jer, stočarstvo u Srbiji u BDP agrara učestvuje samo sa 28,1 odsto. Više nemamo sopstvenog svinjskog mesa!Godišnje se uvozi po 35.000 tona zamrznutog svinjskog mesa, oko 300.000 svinja za klanje, više stotina hilajda prasića… Samo u 2023. godini do jul je vezeno 18.000 tona zamrznutog svinjskog mesa i 180.000 prasića. U ovoj 2023. godini odobren je uvoz ukupno od 500.00o prasića! To naas neće spasiti. Jer, je to rezultat loše agroekonomske politike. Dak tome je, da je Srbija poslednji put izvezla svinjsko meso u vrednosti od 762 miliona dolara 1991. godine u EU I SAD. Posle toga su došli ratovi,sankcije, kuge, prvo državna, pa klasična svinjska, zatim afrička kuga.. Daleke 1984. godine imali smo u oborima Srbije oko 5,5 miliona svinja, sad je manje od dva milioan. Toliko je Srbija imala na kraju Drugog svetskog rata! Pala je potrošnja sa 17, na 15 kilograma svinjskog mesa godišnje po stanovniku, a prosečna potrošnja živinskog je porasla na 18 kilograma. To je rezultat siromaštva. A, kad nema svinja za klanje, pa ni mesa, onda ne treba da nas čudi zašto kilogram čvaraka koštaviše od 1.500 dinara! Biće i skuplji, a nekada su bili sirotinjska hrana!
Postavlja se pitanje zašto nikad vlasti u zemlji nisu analizirale sprovođenje strategije? Njena validnosti ističe sredinom jula 2014. godine. Da jesu videli bi da nešto nije u redu u agraru gde postoje veliki sisemskoi problemi. I da živimo u zemlji za koju se govorilo da može da hrani pola Evrope, a sad da nema dovoljno hrane za svojih 6,6 miliona stanovnika! Jer, prema podaciam RZS, do pojave bolesti Korone u poslednje tri i po decenije rast proizvodnje je bio samo 0,45 odsto godišnje! A, to nije dovoljno!
Ovu stretegiju usvojla je tada Vlada Srbije, ali ona nikada nije upućena u Skupštinu Srbije na usvajanje. Da je usvoio Parlament, ona bi bila obavezan za sve vlade. Ovako samo služi poneakd za lažno hvalisanje o visokoj proizvodnji koje nema! Evo vam i rezultata sprovođenja te strategije u praksi.
Realan rast – pad agrarne proizvodnje u Srbiji od 2014. godine:
U procentima – odsto (%)
2014. rast 2,00 odsto
2015. pad 7,00 odsto
2016. rast 8,10 odsto
2017. pad 11,40 odsto
2018. rast 15,10 odsto
2019. pad 1,70 odsto
2020. rast 2,20 odsto
2021. pad 5,70 odsto
2022. pad 7,80 odsto
Da su nadležni, Vlada Srbije, Privredna komora Srbije, Akademijski odbor za selo SANU Srbije… ili neko drugi raspravljali kako se sprovodi ova strategija, čija validnost ističe 2024. godine videli bi da u agaru sisemki nije nešto u redu pa bi možda zaustavili ovaj pad proizvodnje. Ali, to im je bio zadatak koji ih nije interesovalo. Da su to uradili proizvođači hrane ne bi bili na ulicama, nego na njivama u stajama, oborima za tov svinja, ekonomskim dvorištima. Ovako niko nije čuo njihov vapaj, pa vlasti ih se sete jedino pred izbore ili kad izađu na ulice. Zato i u novembr 2023. godine ponovo protestuju i traže da im vlada ostvari, navodno dogovorena obećanja. A, mnogi proizvođači hrane već decenijama čekaju boljitak, ali ga ne dočekaju i odu sa ovog svet.
Gde sunaše pare!
Sad pitaju vlast, gde su naše pare! Jer, iz Ministarstva poljoprivrede im je 2016. godine za subvencije upućeno 28 milijardi dinara. Ali, na tom jutu pare sunegde nestale, Odnosnoi, nenamenski potrošene. Državna revizorska institucija je to kontrolisala pa je na 85 strana napisano da te pare nisu stigle do onih kojima su bile namenjne. Gde su nenamenski utrošene ne zna se ni danas, piše u analizi od DRI od 17. decembra 2019. godine! Posle toga 2018. godine ruralnim sredinama je upućeno 26 milijardi dinara. Isti zaključak, 14. decembra 2020. godine je donet i napisano na 125 strana od DRI da pare nisu stigle do onih kojiam sunamenjene pa da niejmogu utvrditi postigntue rezultate u njihovom trošenjui. Dakle, nema rezultata, ali se nezna ni gde su pare nenamenski potrošene!
Samo u ova dva slučaja radi se o 54 milijarde dinara, a nezna se gde su! Da su te pare došle stočarima i selima u Srbiji oni ovih dana ne bi bili na ulicama, blokadama puteva i protestima. Imali bi pune staje i obore, bili bi na njivama da gledaju kako raste pšenica gde je posejana. To bi sve ostvarili sa tih 457 miliona evra kada se pretvore te 54 milijarde dinara. O kolikom se nenamenski potrošenom novcu radi, i koji nema trag gde je završio, najbolji dokaz je recimo da je izgubljen ceo jedan agrarni budžet. Jer, samo u 2021. godini agrarni budžet je bio 400 miliona dolara. Dakle, on je nestao! Da su te pare do došle do stočara oni bi za njih mogli da kupe 500.000 krava mlekulja, milion ovaca…
Najgore u svemu je što trenutnim stanje u agarnu nisu zadovoljni poljoprivrednici, oko 565.000 gazdinstava, ali ni potrošači njih oko 6,6 miliohna u zemlji. Jer, sve manej se proizvodi hane koiaj je sve skuplja. Svi zajednoi plaćaju cehove loše agarne politike koja se vodi u zemlji. Dokaz tome je da je u poslednjoj deceniji kada su se praznile staje i obori ugašeno oko 62.000 farmi!
(Autor je analitičar i publicista)