Prof. dr Miladin M. Ševarlić (Foto: Rajko Karišić)Agrar, „nije ni deveta rupa na svirali“!

• Šta je glavni problem srpske poljoprivrede, da li je organizacione ili tehnološke prirode?
• Seoska  naselja nestala su zbog toga što smo imali sistem uravnilovke u pogledu subvencija. Da krenemo od zemljišta, pošto je zemljište majka svih stvari. Njegova sestra je voda, a brat je vazduh. Ta tri prirodna resursa daju ambijent za ekološki odgovarajuću proizvodnju. Poenta je u tome da su zemljišta različitog kvaliteta i različitih kategorija. U poljoprivredi razlikujemo oranice i bašte, voćnjake, vinograde, livade i pašnjake. To je korišćeno poljoprivredno zemljište. Prema podaciam RZS ima ga 3.257100 hektara;
• Ljudi u ruralnim sredinama nemaju računa da ostaju i obađuju zemljište… Jer, zemljište se  se zloupotrebljava i od poljoprivredong u cilju biznisa dobijamo gadnjevinske parcele koje se skupo prodaju… Ili zašto su svi auto-putevi kod nas građeni po najkvalitetnijem zemljištu?
• U procesu privatizacije nije izvršen deobni bilans kod bivših državnih kombinata, u koje su silom prilika uterane zemljoradničke zadruge da bi se napravili lokalni kombinati. Kada je došla privatizacija nije izvršen deobni bilans, da se zadrugama i zadrugarima vrati zemljište, jer to je privatna svojina. Zadrugari su privatna lica. Oni su imali članske udele, i to što su stvorili svojim radom i postojanjem zadruge, to je takođe privatna svojina. Dakle, 405.000 hiljada hektara zadružnog zemljišta je nestalo; 
• Smatra se da  povratak u sela nije romatnična ideja, niti povratak u prošlost. To je ekonomska nužnost i jedna od najvažnijih strateških odluka koje jedno društvo može doneti o sopstvenoj budućnosti!

U Srbiji postoji višedecenijska zapostavljenost. U njoj danass ima 508.365 gazdinstavama u svakom gazdinstvu je zaposleno po 2,2 lica. Dakle, prema pdaoiciam RZS direktno u primarnoj proizvodnji agrara nalazi se 1.150.653 lica.  Od ’70-tih kada su postojali takozvani zeleni planovi i finansiranje iz primarne emisije, poljoprivreda je posle toga pošla nizbrdo. Danas je prvo demografski uništena, razbijeni su veliki sistemi koji su bili nosioci inovacija, novih sorti, novih rasa stoke, novih tehnologija… Uništeno je zadrugarstvo, bez koga individualni sektor ne može da egzistira i unazađena su sela, koja čak više i ne postoje. Poslednji put tri kategorije naselja (seoska, gradska i mešovita – varošice) imali smo u Popisu 1981. godine, od tada u svim popisima stanovništva, domaćinstava i stanova (od 1991, 2002, 2011. i 2022. godine), imali smo samo dve kategorije naselja – gradska i ostala (bivša seoska i varošice). Ja imam običaj da kažem za ova „ostala“, (za)ostala, kaže za ŠTAJERSKE NOVICE.EU, dr Miladin Ševarlić, profesor beogradskog Poljoprivednog fakulteta.

„Pored toga imamo neplodna zemljišta, reke, bare, trstike, šumsko zemljište… Kada je reč o obradivom zemljištu, poenta je da se za sve njegove kategorije daje isti iznos subvencija po hektaru, nezavisno od toga da li je oranica ili livada. Drugi aspekt je da i u okviru iste kategorije korišćenja, oranica na primer, imamo razlike u klasama. Svaka od tih kategorija zemljišta ima osam klasa. Od prve do četvrte su zemljšta bolje klase, od pete do osme su zemljšta lošije klase. Na teritoriji Vojvodine ima oko 1,4 miliona hektara kaorišćenog poljoprivredn0g zemljišta. Od toga  95 odsto zemljišta nalazi u prve četiri klase, a u centralnoj Srbiji više od 60 odsto su zemljišta koja su lošijih klasa. I kada vi date onome u Somboru, recimo, 12.000  dinara po hektaru podsticaja, on na černozemu prve klase već u startu ostvaruje proizvodnju koja je barem 50 posto veća nego čak i sa zemljišta prva klase negde u planinskom području, mada su ona retka. Decenijama se stvarala ta razlika u ekonomskom položaju, tako da su poljoprivrednici u brdsko-planinskom području bili neodrživi. Da je bilo razuma, pa da se shodno tome daje za prvu klasu 12.000 , a za svaku narednu  više prema koeficijentima po kojima se obračunava inače porez na katastarski prihod od zemljišta koji pripada lokalnim samoupravama, onda bi potpuno drugačije bilo u pogledu demografskog stanja po selima.“

• Onda bi i ljudi u brdskim selima imali računa da ostaju i obrađuju zemljište….

„Jer bi ovi koji imaju sedmu i osmu klasu imali četiri puta više podsticaja i ekonomski bi mogli da opstanu na tom zemljištu. Na žalost to nije bio slučaj i oni su ekonomski devastirani. 

U periodu od 1960. godine, kada je bio jedini potpuni popis poljoprivrede u bivšoj Jugoslaviji, pa do 2012. godine, kada smo imali prvi potpuni popis poljoprivrede  u Republici Srbiji bez Kosova i Metohije sa zvezdicom, mi smo izgubili milion i po hektara korišćenog poljoprivrednog zemljšta. Ako je površina dovoljna za prehrambenu obezbeđenost jednog stanovnika 20 ari, kada pomnožite milion i po hektara sa pet potrošača po jednom hektaru, to je dovoljno za prehrambenu sigurnost za 7,5 miliona potrošača. Mi danas nemamo toliko stanovnika. Ali smo izgubili tržište za izvoz naših proizvoda u inostranstvu za 7,5 miliona potrošača.“

Kako smo izgubili tih milion i po hektara?

„Jedan deo zemljišta u brdsko-planinskom području vratio se svojoj prirodnoj nameni, postale su šikare i šume praktično za 30 godina. Posle pet godina se ne računa u korišćeno poljoprivredno zemljište, obradivo proljoprivredno zemljište ako ga ne koristite. Po isteku pet godina menja kategoriju korišćenja. Drugo, oduzete su ogromne površine zemljšta za infrastrukturu, puteve, pruge, za akumulaciona jezera, za gradska naselja, za turistička naselja itd. Pogledajte samo šta je napravljeno od livada na Zlatiboru i na Kopaoniku, pa sada u poslednje vreme i na Vlasini, a nagoveštaj je i za Taru.“

• Nadam se da do toga neće doći, ali…

„Više nikome ne verujem. To je od 2012. do 2022. godine još 200.000  hektara. Uzmite samo da je minimalna širina auto-puta 25 metara, sa ogradom. Na kilometar dužine, to je 25 hektara? A ako još računate 400 metara vazdušne linije sa jedne strane i sa druge strane autoputa zbog aerozagađenja sa izduvnim gasovima, tu bi trebalo praktično gajiti samo ono što ide za neku industrijsku preradu, a ne za ishranu stoke i za ishranu ljudi. Koliki je to gubitak? A da ne računamo obilaznice, petlje, prišipetlje…“, pita se   i istovremeno odgovara Ševarlić.

• Da ne misli sada neko da ste protiv auto-puteva?

„Ne, ne, pazite da vam kažem, to je druga stvar. Zašto su svi auto-putevi kod nas građeni po najkvalitetnijem zemljištu? Zato što je ravno i najjeftiniji su auto-putevi. A zbog toga što nije bio javnih tendera nego su bili tajni ugovori imamo najskuplje auto-puteve. Ja sam bio jedini poslanik u sazivu od 2016. do 2020. godine, koji je glasao protiv Moravskog koridora. Pitao sam dr  Zoranu Mihailović kao tadašnju ministarku – postoji li izvođački projekat? Kaže – da. Koliko hektara zemljišta izuzimate za taj auto-put i sa koje obale Morave? I gde, kuda prolazi? Zar mora da ide pored Morave, koja je nekada imala sistem za navodnjavanje. Imala je dve žetve godišnje. Dve berbe godišnje povrća. Zar nije mogao da se izmesti i da ide po brdima. Ali je bilo skuplje za gradnju. A sada je cena 22,5 miliona evra kilometar auto-puta, a još nije završen, i verujem da će konačno bito 25 miliona evra po kilometru, što je skuplje nego u Švajcarskoj gde dominiraju znatno skuplji tuneli i mostovi

To je što se tiče zemljišta. Drugo, u procesu privatizacije nije izvršen deobni bilans kod bivših državnih kombinata, u koje su silom prilika uterane zemljoradničke zadruge da bi se napravili lokalni kombinati. Kada je došla privatizacija nije izvršen deobni bilans, da se zadrugama i zadrugarima vrati zemljište, jer to je privatna svojina. Zadrugari su privatna lica. Oni su imali članske udele, i to što su stvorili svojim radom i postojanjem zadruge, to je takođe privatna svojina. Dakle, 405.000 hiljada hektara zadružnog zemljišta je nestalo. 

Sa privatizacijom velikih kombinata…

„Jeste. Treće, od carice Marije Terezije pa nadalje, u Vojvodini postoje dva puta izvršene rekomasacije, a u centralnoj Srbiji nema ni „k“ od komasacije.“

To je ukrupnjavanje poseda. 

„Grupisanje poseda, povećavanje, nije samo ukrupnjavanje nego i pravilan oblik parcele, da ne idete po krivanama, itd. Na teritoriji centralne Srbije je 43 ara prosečna veličina parcele. Šta će da radi traktor sa 100 konjskih snaga na 43 ara? On ne može da se okrene sa široko zahvatnim priključnim mašinama. A u Vojvodini imate parcele i od pet hiljada hektara. Našteluje GPS i ide. Može da spava dok ne uključi tajmer da ga probudi.“

• Prema podacima RZS u Srbiji je prosečna starost nosioca gazdinstava 60 godina. Od toga 77 odsto su nosioci vlasnsitšva muškarci, a 23 odsto žene. Tek svaki 11 nosilac gazdinstva je mlađi od 40 godina.
•  Prema istom izvoru prosečno gazdinstvo u Srbiji je veličine 6,4 hektara. Na njemu se nalazi po jedna krava, pet svinja, tri ovce, tri košnice i 43 živine…
• Mora da brine što u Sribiji danas u 600 sela nema više nijedne krave muzare! To je posledica loše agroekonmske politike:

Ali, i to je trentuak kada prostor prestaje da proizvodi prihod, a kad prihod ndestane, za njim odlaze i ljudi! I tada nastane tišina. Čeka se samo ko će biti poslednji u selima gde ima struje, da ugasi svetlo! Takvih sela u Sribiji ima oko 1.200, a u njih 1.034 ima manje od po 100 snaovnika. Ona će uskoro nestati. Spašavati treba samo ona koja mogu da opstanu i ostanu. Prema podacima RZS posle popisa, istaknuto je da će sa mape Srbije u 2052. godini nestati čak 3.000 sela.

Posledice takvog stanja si dalekosežne po ekonomiju i demogafiju sela i države. U mnogim seljačkim gazdinstvima nestankom stoačrstva nestao je i osnvoni novčani prihod koji je održavao život u ruralnim sredinama. Zato i analitičari upozoravaju da selo bez krava nije samo agrarni problem, već pokazatelj ekonomskog gašenja čitavih područja. Kada netane stočarstvo, vrlo brzo nestaju i male mlekare, prodavnice, zanatske radnje, lokalana prerada i sela! Eto, u protekloj decniji u Srbiji je ugašeno i oko 62.000 farmi, dok je iz sela nestalo i oko 1.000 malih prerađivačkih kapacitetae, demonkratkskih promena i pljačkaške privatizacije obavljene posle 2000. godine. Prema podaciam PKS u 1.000 sela nema ni prodavnice mešovite robe… Sve to dovelo je zemlju u situaciju da je  izuguboljen pehrambeni i semenski suverenitet. To sad treba da popravlja novoa strategija od 2026. d0 2034. godine. Ne sme se zaboraviti da  zemlja koja izgubi prehrambeni i semenski suverenitet gubi i ekonomsku funkciju svog sela, a vrmenom i sposobnost da odlučuje o sopstvenoj budućnosti, navodi se u novoj Strategiji poljoprivrede i razvoja ruralnih sredina Srbije od 2026. do 2034. godine. Stočarstvo je na veoama niskim granama, a ono je oduvek bilo značajnije od druge grane poljoprivrede. Jer, ono je povezivalo zemlju, rad, porodicu i tržište u zatvoren ekonimski krug i zadržavalo domaćinstva na selu. 

Eto, sad imamo situaciju da mlad čovek ne odlazi od zemlje, već odlazi od neizvesnog novčanog toka. Jer, poljoprivreda u kojoj se ne može projektovati prihod, ne može zadržati ni znanje! Ovo je sad proces koji nije posledica jedne odluke, jednog perioda ili jednog ciklusa. On je rezultat vičedecenijskih strukturnih slabosti, tržišnih pritiska i demografskih kretanja, koja su postepeno podrivala predvidivost. Stočarstvo koje u razvijenim svetu učestvuje čak sa 70 odsto u stvaranju BDP poljoprivrede, u Srbiji sada učestvuje tek sa 20 odsto. To je posledica stanja da je decenijama poslovalo u uslovima povećanog rizika. Sve to je posledia što poljoprivreda nikada u njoj nije bila sistemski prioritetna grana. 

• Smatra se da  povratak u sela  nije romatnična ideja, niti povratak u prošlost. To je ekonomska nužnost i jedna old najvažnijih strateških odluka koje jedno društvo može doneti o sopstvenoj budućnosti!

Kako rešiti taj problem?

„Komasacijom. Jer i nešto malo komasacija što je rađeno, recimo, u Pirotu, Knjaževcu, itd, nikada nije dovedeno do kraja. Zato što što su po Zakonu o komasaciji sudije morali da budu predsednici komisija za komasaciju, kao pravnici da bi na licu mesta, na terenu donosili rešenja, presude, itd. Svi oni, kada se završi komasacija odmah daju otkaz u sudu i idu u advokate, i zastupaju ove koji su se posvađali u komasaciji.“

Čak se dašava u Vojvodini sada prilikom rekomasacije, da zemljište koje je već prošlo fazu konverzije iz konvencionalne u organsku proizvodnju, što je najmanje pet godina za biljnu proizvodnju, a tri godine u voćarstvu i vinogradarstvu, ponovo se unose u komasicionu masu, a ne izdvajamo iz komasicione mase. I vi ste praktično uništili „objekat“ za sertificiranu organsku proizvodnju, kao kuća koja je izgrađena sa građevinskom dozvolom, tako je i parcela sa sertifikacijom za organsku proizvodnju praktično imovinska vrednost. Oni spoje i tu parcelu, sa drugom parcelom koja nema sertifikat, i ona više nema status za organsku proizvodnju. Nonsensi se rade, bez obzira na žalbe. Postoji slepilo i gluvoća za zahteve seljaka. 

Kakva je situacija sa navodnjavanjem?

Prema podaicma RZS u 2025. godini u Srbiji je tokom 2025. navodnjavano 47.543 hektara javnih i zadružnih poljoprivrednih površina, što je bilo 2,3 odsto manje nego u prethodnoj godini. 

Oranice i bašte, sa 92,9 odsto, imale su najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, potom slede voćnjaci, sa 6,5 odsto i ostale poljoprivredne površine, sa udelom od 0,6 odsto, navedeno je u saopštenju. Za navodnjavanje u 2025. godini, privreena preduzeća i zemljoradničke zadruge, koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom i uslugama u poljoprivredi, ukupno su zahvatili 78.717 hiljada metara kubnih vode, što je bilo za 17,9 odsto više nego u prethodnoj godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova – 93,7 odsto, dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda i ostalih izvora. Kako je navedeno, najzastupljeniji tip navodnjavanja bio je orošavanje. Od ukupne navodnjavane površine, orošavanjem se navodnjavalo 89,2 odsto, sistemom kap po kap 10,4 odsto površine, a površinski se navodnjavalo svega 0,4 odsto zemljišta, saopštio je RZS.

Foto arhiva autora 

Katastrofalna je situacija, jer se ulagalo samo u sisteme za navodnjavanje kanal Dunav-Tisa-Dunav, a recimo sistemi za navodnjavanje pored Zapadne Morave od Međuvršja pa do Katrge su uništeni i od Trstenika pa nadalje, a davali su dve berbe povrća godišnje. A u Vojvodini, umesto da korisnici vode plaćaju korišćenje vode po ceni koštanja odražvanja, mi stalno ulazimo u reosposobljavanje kanala Dunav-Tisa-Dunav. Umesto da deo prihoda od povećanog prinosa tamo uzimamo i ulažemo u sisteme navodnjavanja i na drugim mestima. Imamo dve agrarne polike u AP Vojvodini i centralnoj Srbiji. Pokrajinski sekretarijat daje podsticaj za bušenje bunara, a u centralnoj Srbiji samo daju za opremu. A ko je taj ko će da izbuši bunar, i koji je taj koji će da kupi cevi unapred, a ne zna da li će naći vodu, koji promer, koja kapacitet izdana, koje cevi na kojoj dubini. Jer vi morate da imate cevi koje mogu da izdrže različiti pritisak u barima. Dole na 200 metara ne može da bude cev ona koja je na 50 metara. Ali nema sluha zbog toga što su u centralnoj Srbiji udruženja poljoprivrednika vrlo loše organizovana, slaba, malobrojna su, svaštarska su. A u Vojvodini su većinom specijalizovana. I kada vam ustanu proizvođači mleka u Vojvodini sa farmama od 250, 300 i više grla, onda se trese zemlja. Kada vam ustanu proizvođači šećerne repe, suncokreta i soje, staju prerađivački kapaciteti, ako oni ne proizvode.“

Da li je rešenje u  obnavljanju ili u jačanju zadruga? 

„Zadruge su dobre ukoliko imaju barem skladišta u svom resoru, da ne plaćaju jednog nakupca i posrednika bespotrebno, itd. A poželjno bi bilo da imaju nešto od primarne prerade. Ili da napravimo zadruge koje će imati skladišta, obavezno, zbog lagerovanja proizvoda i manjih transportnih troškova u prikolicama od tri tone ili pet tona, a onda će u prerađivački kapacitet koji su 50 kilometara u radijusu voziti šleperima sa po 20 tona, itd, da bi imali ekonomsku rentabilnost.“, navodi Ševarlić.

Plastično govoreći bilo bi dobro da zadruga ima ambar da skladišti žito, ali i mlin da ga melje.

„Jeste. I pakerice, itd. Ili ako se bave voćarstvom da imaju hladnjače, da imaju prerađivače za sokove itd. Ili barem tu primarnu preradu, pa da se stavlja u aseptičnu burad od po 200 litara i onda burad sa sirovinom voze u fabrike voćnih sokova. Isto je tako i kod stočarstva. Poetna je da imaju klanice, barem na regionalnom nivou. A bilo bi dobro da svako od poljoprivrednika ko se bavi stočarstvom ima svoju privatnu sušionicu i da deo proizvodnje preradi i prodaje na svom gazdinstvu, da izbegne sve posrednike. I drugo, zato što je kvalitet naturalne proizvodnje na svom domaćinstvom potpuno drugačije od ove industrijske gde se dodaje hemija i sve ostalo.“

Em zdavije, možda ne baš jeftinije ali u svakom slučaju kvalitetnije.

„Da. A danas imate brzu poštu, internet i sve ostalo možete to da prodate kako god hoćete.“

Možda bi bilo prejako da kažemo da država ne radi dovoljno po pitanju poljoprivrede…

„Radi, menja propise svake godine. To samo ’agrarni bizgovi’ mogu da rade, baš ću taj termin upotrebiti. Zašto? Zato što nemaju blage veze o reprodukcionim ciklusima u poljoprivredi. Koliko traje reproduktivni ciklus za proizvodnju crnog luka?“„Tri godine. U prvoj godini iz glavice dobijate seme. Druge godine od semena dobijate arpadžik, koji se sadi. I treće godine iz tog arpadžika koji se sadi dobijate crni luk. Kod oraha, rok eksploatacije je 50 godina. Zasadite parcelu sa sadnicama oraha, dvogodišnje po pravilu, jer je sigurnije zbog primanja i svega ostalog, i praktično počinje rodnost u šestoj, sedmoj, osmoj godini ili eventualno desetoj. Imate vek eksploatacije 40 i kusur godina. Orah je jedina voćna vrsta čija je likvidaciona vrednost na kraju veka eksploatacije, veća od ukupne vrednosti prihoda za ovih 40 godina. Jer je orahovo stablo izuzetno cenjeno.“„Imate furnir za intarzije, ukrašavanje stolova, nameštaja i svega ostalog. U celokupnom voćarstvu i vinogradarstvuvi morate računati na sedam godina stabilnosti, jer tek od pete godine, praktično, izuzev ovog sitnog voća malina, kupina, jagoda, itd, vi nemate prinose. Nije slučajno u Evropskoj uniji da se mere agrarne politike i agrarni budžet donose unapred za sedam godina. Upravo zbog toga.“

• Pominjali ste subvencije. One ove godine su 147,5 milijardi dinara. Vlada je nedanvo odrediala još 2,5 miliajrdi dinara za poljoporviredu. To je dosadašnji rerkod za agar, ali nominalni a ne i realni. Jer 1975. godine traktor IMT 539 poljoprivrednik je mogao da kupi za 19 tona pšenice, a danas za tu istu količinu pšenice može da kupi samo dve zmadnje gume za neki veći traktor! On bi bio dobar kada bi dopao u zdavu poljoiprivedu. A, naša je bolesna i pogrešno lečena. Bila je priča o tome da ljudi koji su vlasnici zemljišta, i ako ga daju u zakup, oni uzimaju subvencije, a ne oni ljudi koji su zakupili zemljište i obrađuju ga; 

„Pitanje toga je diskutabilno. Po pravilu bi trebalo da oni koji imaju zemljište da ga i obrađuju. Ali dešava se da, recimo, u vreme kada se išlo u vojsku, ode radno sposoban u vojsku, nema ko da radi. Umre domaćin, nema ko da radi. Razboli se, ode na operaciju… Pitanje da li treba u jednoj godini to menjati i ulaziti u problematiku pogotovu sada sa registracijom i javnim beležnicima. Ako je reč o dugoročnom zakupu, da. Treba sklopiti ugovor, jer onda država ima i porez na prihod od zakupa zemljišta. Ali država sada po prvi put ima i PDV od 20 odsto na subvencije. Znači, suvencije nisu više 15 hiljada dinara po hektaru, nego su 15 hiljada minus 20 posto, odnosno 12 hiljada. Jer je 20 posto PDV na svu robu koja se kupuje, mineralna đubriva, pesticidi, seme,….

• Poseban problem je što naši kvazi agrarni stručnjaci ručanuja u podsticaje i 75 posto donacija Evropske unije za IPARD projekte koji se daju krupnim gazdinstvima  za veće inovacije i projekte veće vrednosti. Po ugovoru između Evropske unije i Srbije, kao i sa svim drugim zemljama što je bilo u predpristupnom periodu, domicilna država je dužna da obezbedi 25 posto iz sopstvenih sredstava. Prema tome tih 25 posto mogu da izdvoje iz poreskih prihoda državnih budžeta, a onih 75 posto ne mogu da ulaze u agrarni budžet. A ovi to knjiže kao da je njihovo, sve što je u agrarnom budžetu… Ja pitam i zašto se subvencije za mleko ne isplaćuju mesečno? Imamo elektronsku obradu, imamo sve podatke, itd. Zašto se subvencije za mleko ne isplaćuju direktno poljoprivrednim proizvođačima, a ne mlekarama. Ne proizvode mlekare mleko. One obvljaju preradu. Jer pitanje je koju količinu otkupnog mleka prikazuju mlekare. Garantujem da barem 10 posto mleka mlekare prikazuju više zato što koriste mleko u prahu koje miksuju sa ovim mlekom, i naplaćuju subvencije i za to. A zašto ne bi isplaćivali proizvođačima mleka mesečno bez posrednika, šta će im posrednici, kada imaju namenske račune za svakog vlasnika gazdinstva.“

Ima li načina da se zemljište koje je izgubljeno, tih milion i po hektara ponovo vrati u poljoprivredno?

„Moj savet svim poljoprivrednicima jeste da zemljište daju i bez ikakve naknade, komšijama, rođacima, susedima, prijateljima, nekome ko hoće da radi i da ga obrađuje, samo da mu održe prirodnu plodnost. Da ga održe u upotrebljivom stanju. Ali prvo komasacija. Drugo, izuzev u građevinskim zonama, ne bih dozvolio uopšte deobu parcela na manje od pola hektara.“

Znači, 50 ari minimum. „Minimum 50 ari, što znači da sve ono što je ispod jednog hektara, 98 ari, ne bih dozvolio deobu.“ To mora da ostane u komadu. Neka imaju idealnu susvojinu, neka suvlasnici po pišu 50 posto, ili neka zajednički obrađuju. Neka obrađuje jedan jedne godine, a drugi druge. Neka obrađuju pola jedan pola drugi, ali da nema međe. Znaju oni gde je međa.“

Sve današnje analize pokazuju da je zemljiše i selo demografski uništeno…

„Naveo sam da nemamo sela, nego po Ustavu Srbije, naselejna mesta. I ko voli da živi u zaostalim naseljima. Mislim da smo izgubili bitku za selo, to je moje mišljenje, nemamo formalno pravno. Ali nismo izgubili bitku za „centre seoskog razvoja“, kao što smo nekad pravili. Pošto sam ja bio predsednik Saveta za integralni ruralni razvoj Suvobora u Koštunićima. I mi smo uspeli za pet-šest godina da oko Koštunića, ceo podsuvoborski kraj, integrišemo u proizvodnji i da izgradimo prerađivačke kapacitete za proizvodnju rakije, hladnjaču za malinu i voće, čak smo organizovali i tkalje da prave narodne rukotvorine… Izgrađena je crkva, obnovljena zdravstvena stanica, kupljen rendgen aparat itd.“

Tu je bio general Jovan Čeković?

„Da. ’Jugoimport’ je iza toga stajao, ali to je bila dobra uloga vojske. Čak je trebalo da se rekonstruišu svi rovovi i sve tranšeje, iz čuvene Suvoborske bitke, pa da pitomci Vojne akademije dolaze svake godine, da tu provode obuku itd. Na žalost do toga nije došlo, ali je bilo sledeće: posle tri godine mi smo imali veći broj dece i drugo, dolazila su dva autobusa radnika, svako jutro ih voze iz Gornjeg Milanovca i tri autobusa iz Čačka. I treće, seljaci su prestali da idu na pijac. Sve što su seljaci imali za prodaju radnici iz Čačka i G. Milanovca su im kupovali i nosili za sebe, komšije i prijatelje – to je bila preteča „brze pošte“! To je model koji je mogao da se razvije, kao regionalni centar seopskog razvoja, da ima povećan broj đaka za školu, zdravstvenu stanicu, poštu sa bankomatom, prodavnicu, servisnu tradiuonicu za automobile i poljoprivredne mašine…“

Da se dotaknemo i GMO hrane. Zvanično to je zabranjeno,  proizvudnja i konzumacija… 

„Po zakonu o GMO iz 2009. godine zabranjen je uvoz, uzgoj, prerada, promet GMO i proizvoda od GMO. Zahvaljujući tome sam napisao tekst deklaracije u svega pet tačaka i krenuo u kampanju 2011. godine. Prvi put 30. januara 2013. godine u mom rodnom Čačku, Skupština grada Čačka je jednoglasno usvojila Deklaraciju o GMO, a ne pamti se kada je neka tačka dnevnog reda jednoglasno usvojena. Usvojilo je to kao prvu tačku dnevnog reda, jednoglasno, sve odborničke grupe bez obzira na partijsku pripadnost ili grupu građana. I to je odjeknulo. Sutradan je Savez pčalarskih organizacije Srbije (SPOS) imao sednicu Upravnog odbora koji je u ime Skupštine doneo odluku o usvajanju već druge Deklaracije. U naredni ponedeljak Društvo srpskih domaćina donelo (DSD) donelo je istu odluku. Na kraju zaključno sa 16. novembrom 2016. godine, u 136 skupština opština i gradova od 169 u centralnoj Srbiji ili ti 80,5 posto od ukupnog broja lokalnih samouprava, jednoglasno je usvojen tekst te deklaracije. Oko 7000 odbornika koji su bliži narodu, koji se međusobno poznaju, ne mogu da donose odluke na štetu građana i da gledaju jedni druge u oči. Rođaci su, kumovi, prijatelji, komšije, itd. Prema tome ja sam zbog te Deklaraciju i ušao u Skupštinu Srbije da bi izdejstvovao da se ona usvoji i na državnom nivou. I 36 puta sam tekst Deklaracije predlagao, isti kao i ovaj, samo jedna tačka je bila razlike, šesta tačka: „Obavezuje se Narodna skupština da će prilikom izmene i dopune Zakona o GMO ili donošenja novog Zakona o GMO prethodno da sprovede referendum na kome će se građani izjasniti da li su „za“ ili „protiv uvoza, uzgoja, prerade i prometa GMO proizvoda u Srbiji“. Ni posle 36 puta predlaganja ja nisam uspeo da tu tačku da uvrste u dnevni red i razmatraju, a ne da donesu odluku. Nikada nisam dobio od 250 poslanika, a dobio sam podršku samo između četiri i 11 glasova. Znači ni moja poslanička grupa Dveri nije cela glasala. Ni jedna opoziciona grupa nije glasala cela. Što govori o otuđenosti poslanika i njihovoj podređenosti i idolopoklonstvu partiokratskim liderima, od kojih ne smeju ni da pisnu, anjihovi predsdsednici od stranih GMO lobista. I zato mislim da sve dok postoji partiokdratski sistem nama nema pomoći. Narod se ne pita ni ko će biti na listi, nemaju pravo ni da predlažu. Narod samo kao ovce glasa i ne pita se ni za smenu ni za šta. Kada se narod bude pitao da predlaže od člana saveta mesne zajednice, preko odbornika u opštini i gradu, do poslanika u pokrajinama i republici, ali i da ga smenjuje i da zna ko mu je poslanik potpuno će drugačija situacija biti.

Imamo zakon o GMO i imamo ovih 136 deklaracija. Više od četiri petine lokalnih samouprava se izjasnilo. Nas su iz Evropske konferencije regiona bez GMO 2018. godine pozvali u Berlin, na devetu regionalnu konferenciju regiona bez GMO da obrazložimo kako smo to uspeli, nije im bilo jasno. To niko u svetu nije uradio. I zahvaljujući tome mi možemo da uvedemo takozvane necarinske barijere. Carinske ne možemo, ali možemo necarinske barijere. Garantujem da 95 posto uvoza mesa, mleka, jaja i prerađevina od mesa, mleka i jaja, životinja u čijoj je ishrani korišćen GMO, možemo da zabranimo uvoz na osnovu toga. To su necarinske barijere i tu ne smeju da nam zabrane ništa. Kao što nama zabranjuju, recimo zaustavljaju u Hrvatskoj kontigent bresaka sa ostatkom nekog pesticida koji ne primenjuje u Evropskoj unije. To nije carinska barijera, to je necarinska barijera. Tako i mi ovde možeo da kažemo – molim ne možeš to što je proizvedeno na bazi GMO. I onda bismo napravili konkurentnost našim proizvođačima i povećali snabdevenost našeg tržišta našim proizvodima. I održali zdravstvenu sposobnost našeg stanovništva. Organsko mleko ide pre svega za đačke kuhinje i za bolnice. Zašto mi u Srbiji nemamo organsko mleko? A izvozimo iz Srbije na tržište Crne Gore mleko koje je po istim standardima kvaliteta kao u Evropskoj uniji. 

Imamo li strategiju razvoja poljoprivrede?

„Strategija razvoja poljoprivrede je nova od 2026. do 2034. godine. I na žalost, u godini razmatranja i javnih rasprava o toj strategiji pojavljuje se Vučićeva Strategija razvoja Srbije u 10 tačaka, a poljoprivreda nije ni ’deveta rupa na svirali’, nego je na 10. mestu. A poljoprivreda je jedini zeleni rudnik i to obnovljiv svake godine. Da bi se u prirodi stvorio jedan santimetar oraničnog sloja u zavisnosti od pedologije, klime i uticaja čoveka itd, treba da prođe između hiljadu i 10 hiljada godina. To znači za 20 santimetara, koliko se koristi u ratarskoj proizvodnji, treba da prođe između 20.000 200.000 hiljada godina. 20 santimetara oraničnog sloja za ratarsku proizvodnju. I vi to uništite auto-putem i ne znam čime sve. A, za voćarstvo i vinogradarstvo treba barem 60 santimetara, to je između 60 hiljada i 600 hiljada godina. Podelite to sa 75 godina kolika je prosečna starost u svetu, koliko generacija je to. To znači da je cena zemlje – ne 4.700 evra po hektaru za koliko smo prodali 17.000 najuređenijeg zemlišnog kompleksa u Evropi – sa dostupnošću vodenog, železničkog, drumskog i vazdušnog transporta repromaterijala na PKB i odvoženja hrane sa njega u bilo koji deo sveta! A već danas obeštećenje po hektaru za EKSPO u Surčinu plaćamo kupcu po 61.000 evra po hektaru ili 13 puta više nego što je bila prodajna cena!? A koliko ćemo istom kupcu plaćati buduće hektare koje ćemo eksproprijisati za potrebe autoputa do Zrenjanina koji će prolaziti preko bivšeg poseda PKB?! Samo naivan ili zlonameran „prodavac PKB“ ovo nije mogao da predvidi i izuzme te površine iz prodaje! 

Dalje, mi imamo u Vranjskoj banji, ako se ne varam između  80°C i 96°C na izvoru temperaturu vode. Tu je nekada postojao staklenik za povrće i cveće. Danas nema ništa. U Jošaničkoj banji izvor vode od 78°C, seljaci dovoze svinje tu i šure, da ne greju vodu! Umesto da smo taj izvor kaptirali i napravili staklenike u dolini Jošaničke reke, i snabdevali sve turiste na Kopaoniku sitnim voćem i povrćem, a ne uvozili ’ž’ kvalitet iz Albanije, Turske, Egipta itd, i zaposlili naše ljude, smanjili troškove transporta… U svetu se sada razvija model da u ugostiteljskim objektima možete da jedete samo ono što je proizvedeno u arealu od 50 milja! Neću da mi se hrana vozi dva meseca u brodskim kontejnerima. To više nije hrana, to je „đubre“, bez obzira što postoje rashladni sistremi…

                                                                          Priredio: B. GULAN, analitičar i publicista