Svojevrsna apoteoza liku i delu Emira Kusturice

  Pred za ovakve prilike značajnim brojem slušalaca i gledalaca, u Svečanoj sali SO Kraljevo, održana je promocija knjige “Emir Kusturica poetika poricanja smrti”, autora i člana Kraljevačkog Foruma Ivana Novčića, u organizaciji Kulturnog centra Ribnica.

Delove iz knjige je čitala Ivona Živković, a o knjizi je govorio satiričar Zoran Tucaković, koji je, između ostalog, rekao:

“Slavljenje života kroz svadbe, veselje i igru primetno je u mnogim Kusturičinim filmovima, baš kao i svojevrsno sprdanje sa smrću. Bolje rečeno – ruganje preovlađujućem doživljaju smrti, što nikako ne znači prihvatanje smrti kao prirodne i normalne „pojave“. Još je Spinoza, nenadmašni tkalac intuitivne pređe, argumentovano pokazao da naš duh shvata i saznaje suštinu stvari pod nekim vidom večnosti, te da slobodan čovek ne misli ni o čemu manje nego o smrti. No, Vladimir Varava u svojoj Etici neprihvatanja smrti zapaža da je „soteriološki odnos pre svega moralna pobuna protiv smrti“, dok činjenica da smrt ne treba da postoji pokazuje da i smrtni život ne treba da postoji, pa zbog toga čovek ima pozvanje na moralni preobražaj tog života, uz nemirenje sa „prirodnom besmislicom“ i prepoznavanje smrti kao bezakonja. Ivan Novčić ukazuje da se Kusturičina poetika ruga smrti, „narušava prirodni sled“, uz preplitanje života i smrti kao dvaju agregatnih stanja iz kojih Kusturičini junaci „olako prelaze iz jednog u drugo“, dok neki od njih realizuju, odnosno upinju se da realizuju mogućnost okončanja vlastitog života, u smislu svesnog izbora. Upečatljivi su primeri neobaziranja na smrt, na užas i tragiku koju ona donosi, insistiranjem na zadovoljenju hedonistički oblikovanih potreba baš u vreme kada smrt odnosi svoj danak. No, duši su bliži primeri nevinog dečjeg neprihvatanja smrti, pri čemu Kusturica „uspostavlja vezu između dečje nespoznaje smrti i dečjeg nemanja morala“ kao posebnog morala detinjstva.

Detalj sa promocije

… Zašto je sporan Emir Kusturica? Sporan je jer ne govori ono što se od njega očekuje. To predstavlja pravi šok za beogradski šminkeraj i kvazielitu nevladinog sektora koji sprovode interese grupa koje određuju svetski ambijent. Šokirani i iznervirani, oni uporno nastavljaju da raspamećuju sve koji su prozreli njihove namere ne birajući sredstva i ne štedeći novac. Njima, poput hijena u čoporu, nisu interesantne male, nebitne životinje, već sve svoje snage usmeravaju na krupnu zver kao što je Kusturica: Oni žele da budem ono što nisam. Neprihvatanjem da postane sastavni deo političke anacionalne histerije, Emir Kusturica je postao rodomrzački neprijatelj broj jedan.“

Ova svojevrsna ukoričena apoteoza jednom čoveku, makar to bio i Emir Kusturica, neosporno izaziva dileme čitalaca budući da nije baš primerena srpskom mentalitetu. Tim više što je ona rezultat dugogodišnje opsednutosti autora, kako filmovima, tako i kompletnim likom, delom i životnim stavom proslavljenog i kontroverznog reditelja. I sam svestan toga pisac već na početku knjige, u prvom pasusu, nastoji da objasni suštinu svog nauma koji se svodi na činjenicu da je o “predmetu” njegovog obožavanja do sada napisano samo par knjiga. Ali možda najbolje objašnjenje svog postupka objašnjava sam autor na jednom mestu gde kaže: “Nikada nisam upoznao Emira Kusturicu i ne želim da ga upoznam. Čini mi se da bi taj susret ostavio utisak nečega mučnog i običnog, a njegovi filmovi su sve samo nisu obični, kao što ni on nije običan čovek. Mnogi umetnici iz filmskog sveta označili su Kusturicu kao rediteljskog genija”.

Miša Milosavljevi, Ivona Živković, Ivan Novčić i Zoran Tucaković

Dakle, prosto rečeno, ova knjiga je pokušaj autora da svog favorita i definitivno smesti tamo gde misli da mu je mesto. Ne znam koliko je u tome uspeo, ali je sigurno da je svojim istomišljenicima priuštio veliko zadovoljstvo. Što se ostalih tiče, sumnjam da će se mnogo njih upustiti u preobraćenje svojih uverenja kroz ovo, slobodno se može reći, naučno štivo u pravom smislu reči, čiji se značaj nikako ne dovodi u pitanje.

I mada bi jedan ovakav događaj već sam po sebi trebalo da zainteresuje veliki broj znatiželjnika, a pre svega kulturne poslenike na opštinskom budžetu kojima je prisustvo ovakvim skupovima u nekoj meri i profesionalna obaveza, to se nije dogodilo. Naprotiv, nemoguće je ne primetiti vrlo vidljiv, moglo bi se reći organizovani izostanak ili bolje rečeno bojkot pomenutih. No, to je već posledica specifične poetike takozvanog kulturnog života u Kraljevu, koji odavno prati nepomirljiv animozitet režimskih i slobodnih stvaralaca koji se ne može sakriti čak ni kada su potpuno apolitični događaji u pitanju, kao što je ovaj.

Da čitava stvar bude još čudnija valja naglasiti da je promociju umesto izdavača KV foruma, koji spada u perjanice organizovanog opozicionog delovanja, organizovao Kulturni centar Ribnica, institucija kulture koja odavno, pored redovnih aktivnosti, služi za enormno udomljavanje i uhlebljenje kadrova vladajuće stranke.

U svakom slučaju, kada sve to zanemarimo, moglo bi se reći jedno uspešno književno veče i pored mnogih kontradiktornosti sa kojima se u ovom gradu već godinama živi po principu “Crna mačka-beli mačor” ili još slikovitije, zbog čega je Kraljevo za mnoge koji nisu pristali da svoj talenat stave u službu politike postalo “Dom za vešanje”.

Ali, to je tema za neku drugu priču. A knjigu bi, svakako trebalo pročitati, tim više ako ste fanatični zaljubljenik u Nemanjin lik i delo, među koje, očigledno, autor ovog teksta ne spada uz dužno poštovanje prema ostvarenjima i uspehu pomenutog reditelja na domaćem i svetskom nivou.

Ivan Novčić je do sada objavio dve zbirke pesama: Amputacija duše (2003) i Šifarnik stradanja (2008). Osim poezije, piše i prozu i bavi se esejistikom. Dobitnik je nagrade Toma Radosavljević za najbolji esej (2015). Ovo je njegova prva knjiga iz oblasti teorije filma.

 Ivan Rajović