Akademik Jan Jankovič
Akademik Jan Jankovič (foto: Rade Bakračević)
Mi, Slovaci iz Gornje zemlje uz ostale nevrline imamo jednu koja sigurno nije mila našoj slovačkoj braći sa Donje zemlje a očito i rođenim Srbima koji se zanimaju srpsko-slovačkim odnosima, da li već kao naučnici, prevodioci ili publicisti. Nevrlina (mana) ima nekoliko imena: neinformisanost, ravnodušnost, možda čak ignorancija u odnosu na stručnu, naučnu i umetničku produkciju koja ima veze sa Slovačkom i Slovacima. Ovaj članak je tanak flaster na ovu bolest, ali autor je morao da ga napiše, jer da tako nije učinio bila bi to dvostruka greška.
U ovom tekstu je reč o publikaciji autora Nebojše Kuzmanovića (1962) koja je štampana na slovačkom jeziku 2008. godine u Bačkoj Palanci, Srbija. Izdavači (Matica slovačka i DNS „Logos” – KK „Dis”) ovlastili su Pavela Matuha da prevede Kuzmanovićevo delo ’’Srbi i Slovaci’’. Radi se o drugom proširenom izdanju koje je u Srbiji štampano na srpskom i slovačkom jeziku (’’Susretanje kultura’’ 2004, ’’Stretávanie kultúr‘‘) s podnaslovom ’’Slovačko srpske književne veze Rista Kovijanića’’, 2006). Ova činjenica govori koliko o upornosti autora toliko i o potrebi izdavanja ovakvih knjiga. Kod ovog izdanja autor je birao komunikativniji naziv, ali prvo i drugo izdanje imaju zajedničku suštinu:širiti saznanje i učvršćivati slovačko-srpske i srpsko-slovačke odnose na bazi prezentacije oporuke srpskog i crnogorskog delatnika, naučnika i pedagoga Rista Kovijanića (1895-1990), velikog prijatelja slovačkog naroda koji je našu zajedničku istoriju (srpsku, crnogorsku, slovačku) obogatio za mnoge naučne i publicističke radove o uzajamnim odnosima.
Značaj ovog čoveka je za našu istoriju daleko veći nego značaj predstavnika mnogih drugih kultura i naroda, prema kojima smo davali imena ulicama – ime Rista Kovijanića jeste simbol slovačko-srpskih i srpsko-slovačkih odnosa jer je u svoje vreme prezentovao zajedničku istoriju starijih vremena, stvarao osnove za nove odnose u kojima pored emocija, romantike i sentimenta ali i pored političke pragmatike u prvi plan dolazi naučno saznanje. Kovijanić je tokom dužeg perioda (1927 – 1939) bio lektor srpskohrvatskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Bratislavi, saživeo se sa Slovacima. Sve do smrti radio je u korist naših naroda i ideja slovenstva ali poput mnogih njemu sličnih ne samo da nema ulice već ni spomen ploče.
Nezahvalnost vlada svetom a posebno Slovačkom što u ovom slučaju može da znači da od vremena masovnog preimenovanja ulica slovačkih gradova ni danas se ne uzimaju u obzir dubinski interesi i tradicije našeg naroda i naših naroda.
Već to što je Kuzmanović u centar svog interesovanja stavio veličanstveno delo Rista Kovijanića vredno je naše pažnje. Od izdavanja fundamentalnih dela Rista Kovijanića proteklo je više od pet decenija. Mnoga su danas u Slovačkoj teško dostupna i čini mi se da slovački istoričari i politikolozi nisu posvetili adekvatnu pažnju ni delima koja su izašla u Slovačkoj, iako su njihove teme na svoj način aktuelne i danas. Ovde podsećam na esej slovački i slovenski osećajućeg publiciste Kovijanića o grobovima 6000 srpskih mučenika- vojnih zarobljenika u prvom svetskom ratu koji su umrli u koncentracionom logoru u Slovačkoj. Kovijanić im je posvetio publikaciju ’’Nađmeđerska Dolina smrti’’ – ’’Veľkomederské údolie smrti‘‘ (srpsko i slovačko izdanje Bratislava 1936).
Nebojša Kuzmanović je idući tragom Rista Kovijanića 2001. godine inicirao proces koji je doveo do toga da je Vlada Slovačke republike poništila sramnu odluku lokalne samouprave u Velikom Međeru, prema kojoj je na mestu gde je srpsko groblje izgrađeno trkalište za pse i njihovu dresuru. Potom su stvari popravljene i to mesto s pijetetom obeležava i spomen ploča.
Pozdravio bih pogled slovački i slovenski orijentisanog istoričara ili politikologa koji bi istražio da li su njegove kolege u nedavno izdatoj monografiji pogodili tačan odnos između evropejstva Milana Hodže i njegovih jakih vezivanja za slovenski jug, o čemu raspravlja Kovijanićeva knjiga ’’Milan Hodža i Jugosloveni’’ – ’’Milan Hodža a Juhoslovania’’. Podvlačim da se i u ovom slučaju radi o dve knjige štampane u Bratislavi 1938 godine. Pitaću, da li je mnogo onakvih političara kakav je bio Hodža, u čiju su slavu pesme pevali prosti Slovaci i Srbi. I istovremeno se pitam da li su slovački književni naučnici dovoljno pažnje posvetili delima i studijama Rista Kovijanića koje se tiču i velikih imena naše istorije (recimo Ljudovita Štura), a na raspolaganju su i na slovačkom jeziku (Risto Kovijanić: “Štúdie z dejín juhoslovansko-slovenských vzťahov‘‘, Martin 1976).
Kad sam već kod pitanja nastaviću s njima. Ali najpre ću potsetiti da sam pre nekoliko godina ronio suze u ’’Literárnom týždenníku‘‘ i u ‚‘Knižnej revue‘‘ nad time da nema ko da dovede u slovačke knjižare slovačko hrvatske i hrvatsko slovačke rečnike koji su tada štampani u Hrvatskoj. Suze lijem do sada jer nemam saznanje da je u međuvremenu nastala neka specijalizovana knjižara (knjižare) koje bi ponudile i takve knjige kakva je Kuzmanovićeva, ali takođe recimo i knjige i časopise Donjozemskih Slovaka i uopšte knjige slovačkog i slavističkog usmerenja. Možda će svoj program u ovom pravcu konkretizovati neka od slovačkih organizacija koja ima u nazivu slovenstvo. Konačno, u današnje vreme ne bi više trebao biti problem ovakve knjige i časopise bar „okačiti” na internet stranicama – uzgred, samo zahvaljujući internetu nećemo slomiti noge prilikom traženja ’’Slovenských národných novín’’. Možda bi bilo dobro ubrzano proširiti internet stranicu Matice slovačke (Ponuda/Štampane stvari Slovaka u inostranstvu) bar sa informacijom da novosadski ’’Hlas ľudu’’ ima vlastitu stranicu (www.hlasludu.com). Mogu da zamislim i to, da bi stranica na kojoj se propagiraju časopisi Matice mogla da ima sličnu „potstranicu” budući da su matičarske ’’Slovenské pohľady‘‘ za slovački književni život podjednako bitne kao i novosadski ’’Nový život’’.
Kao zaključak ovom delu priloga formulisaću dva pitanja:
Ko će se založiti da Risto Kovijanić ima u Slovačkoj ulicu i spomen ploču?
Ko će se založiti da knjige i časopisi Donjozemskih Slovaka i strane knjige slovenske orijentacije imaju u Slovačkoj svoju prodavnicu (prodavnice) ili da budu dostupne na srodnim slovačkim internet stranicama?
Nebojša Kuzmanović nasledstvo Rista Kovijanića unapređuje, aktualizuje, donosi svoje poglede na slovačko-srpske odnose i na slovenstvo danas. Autor se u detalje posvećuje životu i delu Rista Kovijanića u nekoliko tematskih okruga ograničenih njegovim profesionalnim i životnim sudbinama. U svim oblastima pouzdano barata arhivskim materijalima i stručnom literaturom (slovačkom i srpskom). Na kompletnu bibliografiju nadovezuje poglavlje Bibliografski pregled i komentari Kovijanićevih knjiga koje se odnose na srpsko-slovačke književne veze. Kuzmanović u ovom poglavlju demonstrira ne samo vrsno poznavanje dela (i njegovog aktuelnog i istorijskog značaja) R. Kovijanića, već i prisno poznavanje problematike slovačko-srpskih odnosa kao i odnosa između slovenskih naroda pri čemu problematiku vidi na pozadini odnosa Slovena iz regiona srednje i jugoistočne Evrope prema ostalom svetu.
Autor se dobro orijentiše u opširnoj stručnoj literaturi. Za slovačke književne i opšte istoričare može biti korisno već i to, što upozorava na imena i dela srpskih naučnika – u proteklim decenijama bilo je nekoliko diskontinuitetnih faza za vreme kojih u Slovačku nije stizala stručna i naučna literatura iz bivše Jugoslavije. Za ovo poglavlje karakterističan je autohton autorski pristup koji aforistički može da se označi kao Kuzmanovićevo reagovanje na reakcije drugih i stvaranje vlastitog pogleda koji ne samo da prezentira širokoj javnosti ali za koji i agituje. Namerno sam upotrebio reč koja u ovom slučaju nema ništa zajedničko s publicistikom već sa dubokim unutrašnjim ubeđenjem autora i koja ima podršku u njegovoj erudiciji. Kuzmanović od prve do poslednje stranice svoje knjige demonstrira svoju osnovnu idejnu liniju – gledati na problematiku kroz modernu optiku multikulturalnosti ali ne zaboravljati da su za naše nacionalno biće imali, imaju i imaće ključni značaj uzajamni odnosi i ideje slovenstva. Autoru njegova „agitacija” uspeva već i zato, što je aktivnost njegovog velikog prethodnika, doduše stajala na bazi književnih i kulturnih odnosa ali je Kovijanić ovu problematiku video u društvenoistorijskom kontekstu, posvetio se prošlosti sa pogledom uperenim u budućnost. Zato je i za delo ovog savremenog srpskog autora prirodna, čak zakonita ova janusovska suština istorije.
Već kod prvog izdanja Kuzmanovićeve knjige srpski i slovački (posebno sa Donje zemlje) recenzenti delo su ocenili i ukazali na njegov širi i aktuelni značaj. Mogao bih doprineti i svojim glasom ali ću radije slobodno citirati srpskog autora koji govori i slovačkim ustima:
„Savremena ideja i praksa globalizacije svetski su procesi tako da se danas nameće pitanje kako se prema njima postavlja naša kultura. Ako se ovaj proces prihvata nekritično postoji opasnost da će narodni subjektivitet sam sebe anulirati (jezik, tradicija, vera, narodna književnost) i u tom slučaju neće postojati stvaralaštvo po meri čoveka jer stvaranje proizilazi iz različitosti. Kada tome dodamo kulturni hegemonizam u kome tzv. „velike” kulture (danas je to samo zapadoevropska) potpuno potiskuju tzv. „male” odnosno trebaju ih samo kao „fusnote” – dolazimo u situaciju u kojoj se pred našim očima ponovo gradi Vavilonska kula…
…Jedan od mogućih puteva rešavanja opasnosti neopstanka naše prošlosti a istovremeno rešenje nesigurne budućnosti mogao bi biti put slovenske uzajamnosti. Nekog će ovaj put možda potsećati na istorijski anahronizam ili, neoromantičarsku zabludu, ali nije zgoreg potsetiti da se istorija ne završava XX vekom niti atlantskom kulturom. Dosadašnja istorija svedoči o smenjivanju različitih civilizacija a prema Špenglerovoj periodizaciji ona slovenska još ni danas nije doživela svoj vrhunac.”
Pažnju zaslužuje i prilog ’’Fotografije i dokumenta o srpsko slovačkim vezama’’ koji ima dokumentarni ali i inspirativni značaj – dok se u prvom izdanju nalazio veliki broj originalnih fotografija Rista Kovijanića iz 20-tih i 30-tih godina XX veka koje je autor otkrio u njegovoj zaostavštini i približio javnosti; u recenziranoj publikaciji Kuzmanović fotografijama i reprodukcijama dokumenata ukazuje na činjenice iz bliske prošlosti: upozorava na značajna naučna i društvena događanja, na najvažnije publikacije i napise ali i na reakcije koje su izazvala – bolno se potvrđuje konstatacija iz prve rečenice članka: slovačku reputaciju spašavaju tekstovi iz „Donjozemske” slovačke štampe budući da tih što su objavljeni u Slovačkoj stvarno nema mnogo i većinom se vežu za periodične časopise koji su u međuvremenu nestali. Iako autor ne ukazuje na sve slovačke napise na temu slovačko-srpskih odnosa prilog pruža istinitu sliku o tome da tradicionalno slovačko-srpsko i srpsko-slovačko prijateljstvo danas više rezonira na slovenskom jugu nego u Slovačkoj.
U savremenom veličanstvenom koncertu našeg bratstva Nebojša Kuzmanović spada među značajne soliste – ne sumnjam (bez obzira da li će postati ili ne Počasni konzul Slovačke republike u Srbiji) da će nastaviti u kulturnoj diplomatiji, šta više, da će uzeti u ruke dirigentsku palicu da bi kod nas i u Srbiji energično inicirao nazivanje ulica i postavljanje spomen ploča u čast nezaboravnog Rista Kovijanića koji je jedan od simbola naših uzajamnih odnosa.
Bratislava, Slovensko
Sa slovačkog na srpski jezik prevela:
Marta Tir