SRBI I SLOVACI

Akademik Jan Jankovič

 

 

IMG_0782

Akademik Jan Jankovič (foto: Rade Bakračević)

Mi, Slovaci iz Gornje zemlje uz ostale nevrline imamo jednu koja sigurno nije mila  našoj  slovačkoj braći sa Donje zemlje  a očito i rođenim Srbima koji se zanimaju srpsko-slovačkim odnosima, da li već kao naučnici, prevodioci ili publicisti. Nevrlina (mana) ima nekoliko imena: neinformisanost, ravnodušnost, možda čak ignorancija u odnosu na stručnu, naučnu i umetničku produkciju koja ima veze sa Slovačkom i Slovacima. Ovaj članak je tanak flaster  na ovu bolest, ali autor je morao da ga napiše, jer da tako nije učinio bila bi to dvostruka greška.

U ovom tekstu je reč o publikaciji autora Nebojše Kuzmanovića (1962)  koja je štampana na slovačkom jeziku 2008. godine u  Bačkoj Palanci, Srbija. Izdavači (Matica slovačka i DNS „Logos”  – KK „Dis”) ovlastili su Pavela Matuha  da prevede Kuzmanovićevo delo  ’’Srbi i Slovaci’’. Radi se o drugom proširenom izdanju  koje je u Srbiji štampano  na srpskom i slovačkom jeziku (’’Susretanje kultura’’ 2004, ’’Stretávanie kultúr‘‘) s podnaslovom  ’’Slovačko srpske književne veze Rista Kovijanića’’, 2006). Ova činjenica govori koliko o upornosti autora toliko i o potrebi izdavanja ovakvih knjiga. Kod ovog izdanja autor je birao  komunikativniji naziv, ali prvo i drugo izdanje imaju  zajedničku suštinu:širiti saznanje i učvršćivati slovačko-srpske i srpsko-slovačke odnose na bazi prezentacije  oporuke  srpskog i crnogorskog delatnika, naučnika i pedagoga Rista Kovijanića (1895-1990), velikog prijatelja  slovačkog naroda koji je našu zajedničku istoriju  (srpsku, crnogorsku, slovačku) obogatio za mnoge  naučne i publicističke radove o uzajamnim odnosima.

Značaj ovog čoveka je za našu istoriju daleko veći nego značaj predstavnika mnogih drugih kultura i naroda, prema kojima smo davali imena ulicama – ime Rista Kovijanića  jeste simbol slovačko-srpskih i srpsko-slovačkih odnosa  jer je u svoje vreme  prezentovao zajedničku istoriju starijih vremena, stvarao osnove za nove odnose  u kojima pored emocija, romantike  i sentimenta ali i pored političke pragmatike  u prvi plan dolazi naučno saznanje. Kovijanić je tokom dužeg  perioda  (1927 – 1939) bio lektor srpskohrvatskog jezika i književnosti  na Filozofskom fakultetu  u Bratislavi, saživeo se sa Slovacima. Sve do smrti radio je u korist naših naroda i ideja slovenstva ali poput mnogih njemu sličnih ne samo da nema ulice već ni spomen ploče.

Nezahvalnost vlada svetom a posebno Slovačkom što u ovom slučaju može da znači da od vremena masovnog preimenovanja ulica slovačkih gradova ni danas se ne uzimaju u obzir  dubinski interesi  i tradicije našeg naroda i naših naroda.

Već to što je Kuzmanović u centar svog interesovanja  stavio veličanstveno delo  Rista Kovijanića  vredno je naše pažnje. Od izdavanja fundamentalnih dela Rista Kovijanića  proteklo je više od pet decenija. Mnoga su danas u Slovačkoj teško dostupna i čini mi se da slovački istoričari i politikolozi nisu posvetili  adekvatnu pažnju  ni delima koja su izašla u Slovačkoj, iako su njihove teme na svoj način aktuelne i danas. Ovde podsećam na esej  slovački i slovenski osećajućeg  publiciste Kovijanića o grobovima  6000 srpskih mučenika- vojnih zarobljenika u prvom svetskom ratu koji su umrli u koncentracionom logoru  u Slovačkoj. Kovijanić im je posvetio  publikaciju ’’Nađmeđerska Dolina smrti’’ – ’’Veľkomederské údolie smrti‘‘ (srpsko i slovačko izdanje Bratislava 1936).

Nebojša Kuzmanović je idući tragom  Rista Kovijanića 2001.  godine  inicirao proces  koji je doveo do toga  da je Vlada Slovačke republike  poništila sramnu odluku  lokalne samouprave u Velikom Međeru, prema kojoj je na mestu gde je srpsko groblje izgrađeno trkalište za pse i njihovu dresuru. Potom su stvari popravljene i to mesto s pijetetom  obeležava i spomen ploča.

Pozdravio bih pogled slovački i slovenski orijentisanog  istoričara ili politikologa koji bi istražio  da li su njegove kolege u nedavno izdatoj monografiji  pogodili tačan odnos  između evropejstva Milana Hodže i njegovih jakih vezivanja za slovenski jug, o čemu raspravlja Kovijanićeva knjiga ’’Milan Hodža i Jugosloveni’’ – ’’Milan Hodža a Juhoslovania’’.  Podvlačim da se  i u ovom slučaju radi o dve knjige štampane u Bratislavi  1938 godine. Pitaću, da li je mnogo onakvih političara  kakav je bio Hodža, u čiju su slavu pesme pevali prosti Slovaci i Srbi. I istovremeno se pitam da li su slovački književni naučnici  dovoljno pažnje posvetili delima  i studijama Rista Kovijanića koje se tiču i velikih imena  naše istorije (recimo Ljudovita Štura), a na raspolaganju su i na slovačkom jeziku (Risto Kovijanić: “Štúdie  z dejín juhoslovansko-slovenských vzťahov‘‘, Martin  1976).

Kad sam već kod pitanja nastaviću s njima.  Ali najpre ću potsetiti  da sam pre nekoliko godina  ronio suze u ’’Literárnom týždenníku‘‘ i u ‚‘Knižnej revue‘‘ nad time  da nema ko da dovede u slovačke knjižare  slovačko hrvatske i hrvatsko slovačke rečnike koji su tada štampani u Hrvatskoj. Suze lijem do sada jer nemam saznanje da je u međuvremenu nastala neka specijalizovana knjižara  (knjižare) koje bi ponudile i takve knjige kakva je Kuzmanovićeva, ali takođe recimo  i knjige i časopise Donjozemskih Slovaka i uopšte knjige  slovačkog i slavističkog usmerenja. Možda će svoj program u ovom pravcu konkretizovati  neka od  slovačkih organizacija koja ima u nazivu slovenstvo. Konačno, u današnje vreme  ne bi više trebao biti problem  ovakve knjige i časopise  bar  „okačiti”  na internet stranicama – uzgred, samo zahvaljujući internetu nećemo slomiti noge prilikom traženja  ’’Slovenských národných novín’’.  Možda bi bilo dobro ubrzano proširiti internet stranicu  Matice slovačke (Ponuda/Štampane stvari Slovaka u inostranstvu) bar sa informacijom da novosadski ’’Hlas ľudu’’ ima vlastitu stranicu (www.hlasludu.com). Mogu da zamislim i to, da bi stranica na kojoj se propagiraju časopisi Matice  mogla da ima  sličnu „potstranicu” budući da  su matičarske ’’Slovenské pohľady‘‘ za slovački književni život podjednako bitne  kao i novosadski ’’Nový život’’.

Kao zaključak ovom delu priloga formulisaću dva pitanja:

Ko će se založiti da  Risto Kovijanić  ima u Slovačkoj ulicu i spomen ploču?

Ko će se založiti  da knjige i časopisi Donjozemskih Slovaka i strane knjige slovenske orijentacije  imaju u Slovačkoj svoju  prodavnicu (prodavnice) ili da budu dostupne na srodnim  slovačkim  internet stranicama?

Nebojša Kuzmanović nasledstvo Rista Kovijanića  unapređuje, aktualizuje, donosi svoje poglede na slovačko-srpske odnose i na slovenstvo danas.  Autor se u detalje posvećuje  životu i delu Rista Kovijanića  u nekoliko tematskih okruga ograničenih njegovim  profesionalnim i životnim sudbinama. U svim oblastima pouzdano barata arhivskim materijalima  i stručnom literaturom (slovačkom i srpskom). Na kompletnu bibliografiju nadovezuje  poglavlje Bibliografski pregled i komentari  Kovijanićevih knjiga koje se odnose  na srpsko-slovačke književne veze. Kuzmanović u ovom poglavlju demonstrira ne samo vrsno poznavanje dela (i njegovog aktuelnog  i istorijskog značaja) R. Kovijanića, već i prisno poznavanje problematike slovačko-srpskih odnosa  kao i odnosa između slovenskih naroda pri čemu problematiku vidi na pozadini odnosa  Slovena iz regiona  srednje i jugoistočne Evrope  prema ostalom svetu.

Autor se dobro orijentiše  u opširnoj stručnoj literaturi. Za slovačke književne i opšte istoričare može biti korisno  već i to, što upozorava na imena i dela srpskih naučnika – u proteklim decenijama bilo je nekoliko diskontinuitetnih faza  za vreme kojih  u Slovačku nije stizala  stručna i naučna literatura  iz bivše Jugoslavije. Za ovo poglavlje karakterističan je  autohton autorski pristup  koji aforistički može da se označi  kao Kuzmanovićevo reagovanje na reakcije  drugih i stvaranje vlastitog pogleda koji ne samo da prezentira širokoj javnosti ali za koji i agituje. Namerno sam upotrebio reč  koja u ovom  slučaju nema  ništa zajedničko s publicistikom već sa dubokim  unutrašnjim ubeđenjem autora i koja ima podršku u njegovoj erudiciji. Kuzmanović od prve do poslednje stranice  svoje knjige  demonstrira  svoju osnovnu idejnu liniju – gledati na problematiku kroz modernu  optiku  multikulturalnosti ali ne zaboravljati da su za naše nacionalno biće  imali, imaju i imaće ključni značaj  uzajamni odnosi  i ideje slovenstva.  Autoru njegova „agitacija” uspeva već i zato, što je aktivnost njegovog velikog prethodnika, doduše stajala na bazi  književnih  i kulturnih odnosa ali je Kovijanić ovu problematiku video u  društvenoistorijskom kontekstu, posvetio se prošlosti sa pogledom uperenim u budućnost. Zato je i za delo ovog savremenog srpskog autora  prirodna, čak zakonita  ova janusovska suština istorije.

Već kod prvog izdanja  Kuzmanovićeve knjige  srpski i slovački  (posebno sa Donje zemlje) recenzenti delo su ocenili i ukazali  na njegov širi  i aktuelni značaj. Mogao bih doprineti i svojim glasom ali ću radije slobodno  citirati srpskog autora koji govori i slovačkim ustima:

Savremena ideja i praksa globalizacije  svetski su procesi tako da se danas nameće  pitanje kako se prema njima postavlja naša kultura. Ako se ovaj proces prihvata  nekritično  postoji opasnost  da će narodni subjektivitet sam sebe anulirati (jezik, tradicija, vera, narodna književnost) i u tom slučaju neće postojati stvaralaštvo po meri čoveka jer stvaranje proizilazi iz različitosti. Kada tome dodamo kulturni hegemonizam u kome tzv. „velike” kulture  (danas je to samo zapadoevropska) potpuno potiskuju  tzv. „male” odnosno trebaju ih samo kao  „fusnote” – dolazimo u situaciju  u kojoj se pred našim očima ponovo gradi Vavilonska kula…

…Jedan od mogućih puteva rešavanja opasnosti neopstanka naše prošlosti  a istovremeno rešenje nesigurne budućnosti  mogao bi biti put slovenske uzajamnosti. Nekog će ovaj put možda potsećati  na istorijski anahronizam ili, neoromantičarsku zabludu, ali nije zgoreg potsetiti da se istorija ne završava XX vekom  niti atlantskom kulturom. Dosadašnja istorija svedoči  o smenjivanju različitih civilizacija  a  prema Špenglerovoj periodizaciji ona slovenska još ni danas nije doživela svoj vrhunac.”

Pažnju zaslužuje i prilog ’’Fotografije i dokumenta o srpsko slovačkim vezama’’  koji ima dokumentarni ali i inspirativni  značaj – dok se u prvom izdanju nalazio veliki broj  originalnih fotografija Rista Kovijanića  iz 20-tih i 30-tih godina XX veka koje je autor otkrio u njegovoj zaostavštini i približio javnosti; u recenziranoj publikaciji Kuzmanović  fotografijama i reprodukcijama  dokumenata ukazuje  na činjenice iz bliske prošlosti: upozorava  na značajna naučna i društvena događanja, na najvažnije publikacije  i napise  ali i na reakcije  koje su izazvala – bolno se potvrđuje konstatacija  iz prve rečenice članka:  slovačku reputaciju spašavaju tekstovi  iz „Donjozemske” slovačke štampe budući da tih što su objavljeni  u Slovačkoj  stvarno nema mnogo i većinom se vežu  za periodične časopise koji su u međuvremenu nestali.  Iako autor ne ukazuje na sve slovačke napise  na temu slovačko-srpskih odnosa prilog pruža istinitu sliku o tome da tradicionalno slovačko-srpsko i srpsko-slovačko prijateljstvo danas više rezonira  na slovenskom jugu  nego u Slovačkoj.

U savremenom veličanstvenom koncertu  našeg bratstva  Nebojša Kuzmanović  spada među značajne soliste – ne sumnjam  (bez obzira da li će postati  ili ne Počasni konzul Slovačke republike u Srbiji) da će nastaviti u kulturnoj diplomatiji, šta više, da će uzeti u ruke dirigentsku palicu  da bi kod nas i u Srbiji energično  inicirao nazivanje ulica  i postavljanje spomen ploča  u čast nezaboravnog Rista Kovijanića koji je jedan od simbola naših uzajamnih odnosa.

Bratislava, Slovensko

Sa slovačkog na srpski jezik prevela:

Marta Tir